Posle neprospavane i duge noći konačno stižemo u Severni Wales. Umorni i pospani, ali u isto vreme očarani nesvakidašnjom lepotom prirode koja nas okružuje.
Domaćini nas ljubazno smeštaju, upoznaju sa penjačkim područjem i stenom i pričaju o narednim aktivnostima. Za područje od oko 100km izdato je 9 penjačkih vodiča. Neverovatno, nezamislivo, fantastično. Uprkos tremi koja me u momentu obuzela vidim da će to biti odlična nedelja penjanja. Stižu potom i ostali učesnici. Upoznajemo se međusobno, razmenjujemo iskustva u penjanju tradicinonalnih smeri i zadovoljno odlazim na spavanje. Posle razgovora sa njima shvatam da sam najmlađa i najneiskusnija. Nešto se po tom pitanju mora promeniti.
Ponedeljak je bio prvi dan za penjanje. Svako od nas gostiju je u penjačkoj navezi sa jednim domaćinom koji će nas voditi u smeri i približiti nam briatansko tradicionalno penjanje. Kiša koja je padala tog sumornog jutra nije pokvarila raspoloženje domaćinima, a pogotovo gostima željnim dobrog penjanja. Vozimo se oko 45 minuta do penjališta i ulazimo u smer koju Džon vodi,a ocenjena je sa VS 4b. Iako su nam prethodno objasnili svoj sistem ocenjivanja za mene je to i dalje bilo tako čudno i pomalo nejasno.
Za njim penjem sigurno, vadim opremu koju je postavio i on proceni da mogu da vodim sledeću smer. Bila sam tako srećna. Smer koju sam vodila bila je za nijansu teža, nešto u rangu naše petice. Bila je to oko 20m duga pukotina. Krećem nesigurno i uplašeno, vremenom se opuštam, koncentrišem na opremu i zadovoljno postavljam osiguravalište na vrhu. Dobijam pohvale i to me ohrabruje da ponovo vodim smer iste tezine. Tog prvog dana sam i popela najviše smeri, veličanstvenih 5.
Sledećeg dana odlazimo na litice koje su iznad mora. Fantastično iskustvo. Uzburkano more, ptice, sunce, čvrsta i kompaktna stena, odlične smeri. Savršen dan. Promenili su nam domaćine i to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Penjali smo sa različitim ljudima, videli različite načine razmišljanja i penjanja i naučili mnogo novih korisnih stvari.
Dani su prolazili, smeri se nizale, a ja sam postajala sve sigurnija u sebe i svoje penjanje.Ono što je dodatno uticalo na moje samopouzdanje i način razmišljanja svakako je diskusija na temu „Boltovi i etika penjanja u svetu“. Ovo je u stvari i bio cilj tamošnjeg skupa. Glavnu reč imali su predsednik BMC-a i koordinatorka Becky. Diskutovalo se o veoma bitnim stvarima za razvoj alpinizma. Svi zajedno pokušali smo da pronađemo zlatnu sredinu i složili se da u svetu treba da postoje mesta bez boltova i klinova, namenjena samo penjanju tradicionalnih smeri.Nesumnjivo je da boltovi preovlađuju jer je to ono što privlači ljude,masu, podiže nivo ispenjane ocene iz dana u dan. Ali se sa druge strane postavlja pitanje da li je čovek dovoljno uradio za prirodu da bi sebi dozvolio postavljanje tih metalnih kukica na stene koje su svakako deo nje. Da li je stena ovde samo da bi je mi ljudi koristili ili pak i neko drugi ima pravo na to? O ovakvoj temi može se neprestano pričati jer je ona zaista neiscrpna. Ljudi kao mi, željni avanture, čuvari prirode uvek će, mada se sve više čini u manjini, uvek postojati.Razmislimo još jednom šta nam priroda daje i budimo svesni da to treba da očuvamo i za naredne generacije. Drago mi je što sam sebe nadogradila po tom pitanju i svakako ću se truditi da ovakav stav prenesem i na druge alpiniste i penjače.
Lucy mi je predložila da posle uspešnog vodjenja smeri E1 udjem u svoj prvi E2. To me je, moram priznati, pomalo plašilo. Mudrim savetima me je ohrabrila i skrenula pažnju na sve važne stvari na koje treba da mislim u toku penjanja. Znala sam da mogu to. Staloženo sam ušla u smer, najdužu i najzahtevniju do tad. Postavljala sam opremu i svaki novi stavljeni čok ili frend mi je ulivao snagu da nastavim dalje. Bilo je ljudi oko mene, a ja sam bila koncetrisana samo na stenu i penjanje.Teški delovi, a mesta za osiguranje i nisu tako česta. To je bio izazov koji me je mamio. Uspela sam.
. Napravila sam štand na vrhu i čekala svoju partnerku. Očarana predivnim predelom oko sebe, smeri koju sam upravo popela osećala sam blagi povetarac koji je nosio izmešani miris sreće, ponosa i zadovoljstva. Lucy je bila prezadovoljna. Počev od najlakše uspela sam da izvedem smer koja je, čini se, bila na granici mojih mogućnosti. Sledećih dana umor me je prevladao. Entuzijazam i želja za penjanjem su rasli, ali moje umorno telo je posustajalo.
Zaboravila sam na boltove i klinove i potpuno se koncentrisala na novi način penjanja. U glavi se svašta promenilo. Pukotine koje su čekale frendove i čokove same su iskakale pred moje oči. Način razmišljanja sada je drugačiji. Nivo penjanja u tradiciji značajno je veći sada i želim tako da nastavim. Svakog dana za vreme večere sumirali smo utiske i shvatila sam da su svi napredovali. Osmeh nije silazio sa lica svih tako različitih, a opet nekako sličnih ljudi koje povezuje jedna ista ljubav, alpinizam. I taman kad smo se svi upoznali, upenjali i potpuno navikli na sve tamo (pa čak i vreme) došao je kraj. Prepuni utisaka, zadovoljni, ali još uvek željni penjanja bili smo tužni zbog rastanka. Razmenili smo e-mail adrese i sa nadom da ćemo ponovo penjati zajedno krenuli svako svojim putem. Nedelja dragocenog iskustva koje je definitivno napravilo preokret (na bolje naravno) u mojoj glavi ostaće mi zauvek u sećanju. Nedostaju mi ljubazni ljudi, nasmejana lica, savršena stena i penjanje.
Spisak smeri koje sam popela :)
 |
| u oblacima |
 |
| upenjavanje na obližnjem bolderu |
 |
| Džon :) |
Dani su prolazili, smeri se nizale, a ja sam postajala sve sigurnija u sebe i svoje penjanje.Ono što je dodatno uticalo na moje samopouzdanje i način razmišljanja svakako je diskusija na temu „Boltovi i etika penjanja u svetu“. Ovo je u stvari i bio cilj tamošnjeg skupa. Glavnu reč imali su predsednik BMC-a i koordinatorka Becky. Diskutovalo se o veoma bitnim stvarima za razvoj alpinizma. Svi zajedno pokušali smo da pronađemo zlatnu sredinu i složili se da u svetu treba da postoje mesta bez boltova i klinova, namenjena samo penjanju tradicionalnih smeri.Nesumnjivo je da boltovi preovlađuju jer je to ono što privlači ljude,masu, podiže nivo ispenjane ocene iz dana u dan. Ali se sa druge strane postavlja pitanje da li je čovek dovoljno uradio za prirodu da bi sebi dozvolio postavljanje tih metalnih kukica na stene koje su svakako deo nje. Da li je stena ovde samo da bi je mi ljudi koristili ili pak i neko drugi ima pravo na to? O ovakvoj temi može se neprestano pričati jer je ona zaista neiscrpna. Ljudi kao mi, željni avanture, čuvari prirode uvek će, mada se sve više čini u manjini, uvek postojati.Razmislimo još jednom šta nam priroda daje i budimo svesni da to treba da očuvamo i za naredne generacije. Drago mi je što sam sebe nadogradila po tom pitanju i svakako ću se truditi da ovakav stav prenesem i na druge alpiniste i penjače.
 |
| sa predavanja |
 |
| u potrazi za smeri |
 |
| mojih ruku delo :) |
 |
| Exurcion X E25b |
1. Scratch Arek HVS 5a
2. Scratch VS 4b
3. Silly Arek E3 5c
4. One Step in the Clouds VS 4c
5. Merlin Direct HVS 5a
6. Emulator E1 5b
7. Achilles E3 5c
8. Central Park HVS 5a
9. Shag Rock E1 5a
10. Launching Pad E1 5b
11. Cemetary Gates E1 5b
12. The Plum E1 5b
13. The Weaver E2 5c
14. Precious Metal E1 5a
15. Exurcion X E2 5b
16. Firefly E3 5c
17. North West Passage E1 5b
18. Poseidon HVS 4c
19. No name F 6aSpisak smeri koje sam popela :)
Коментари
Постави коментар