четвртак, 03. новембар 2011.

Novajlija

Ne može se reći da mi je ovo bio prvi put, ali se isto tako ne može ni reći da umem. Čari dry toolinga prvi put osetila sam jednog sunčanog januarskog dana na vežbalištu u Beogradu. Tada sam u rukama imala alatke ili bajle, na nogama gojzerice ali bez dereza. Probala sam par puta i prilično se umorila. Umorile su mi se šake ( zbog stiskanja bajli ) i podlaktice. Ovog puta na Beljanici šiljate dereze savršeno su se uklapale sa mojim cipelicama pa sam tako umorila i listove na nogama.

 Dugo mi je trebalo da se opustim i počnem da verujem da sve to odlično drži. Tehnika se bitno razlikuje od penjanja. Noge treba postaviti horizontalno u odnosu na zemlju što je meni stvaralo priličan problem jer u penjanju nikad nije tako. Samo vrhovima dereza se treba zakačiti i stvarno to sve može da drži mnogo bolje od penjačica. Jedini problem je što nema trenja :) No na to se nisam obazirala. Trudila sam se da alatke ne stisnem kao da će mi ih svakog momenta neko oteti. Bilo je jače od mene, instinkt neki valjda. Tako sam do vrha par puta morala da stavim alatke na ramena i malo odmorim šake. Posle par penjanja konačno sam uspela da umorim i listove. Juhu. To znači da sam naučila i da gazim pravilno.

Sad je samo sve to novostečeno znanje trebalo upotrebiti da na što lakši način, sa što manje umora stignem do vrha. U stvari vrh smeri i nije bio cilj. Cilj je bio da savladam tehniku, bliže se upoznam sa alatkama i derezama, steknem poverenje u sve to i u sebe. Napredovala sam i bilo mi je drago zbog toga. I umorila sam se. Svidelo mi se. Hoću još da penjem dry tooling. Ili kako se to kaže, tooliram? Sve jedno, hoću!

Volela bih i da probam penjanje u ledu. Ne znam zašto, čini mi se lakše. Biće nadam se prilike da probam, pa i uporedim.

среда, 26. октобар 2011.

Beljanica

Komisija za alpinizam je, preko planinarskog saveza Srbija, organizovala kamp mladih i perspektivnih alpinista. Uprkos tome što su iz našeg kluba krenuli uglavnom klinci, to zaista fenomenalno zvuči. Imali smo pune pansione, prenoćište i vrhnunsku hranu. Moj zadatak ovog puta bio je da brinem o njima. Postavljam smeri, pomažem pri penjanju i naravno vodim računa da uvek budu topli, siti, napiti :) Ne znam kako to zvuči, ali znam sigurno da nije nimalo lak posao. Tako smo iz Kikinde krenuli sa dvoje kola i troje dece mlađe od 12 god.
Stefan, Nina i Petar- prepuni energije
Penjalište se nalazi pored samog puta. Prvi blok sadrži 3 opremljena sportska smera. Dva su ocene oko šestice, a jedna ima 2 detalja za koje bi rekla da su ocene oko VII-. Sledeći blok takođe sadrži 3 smera i  nalazi nešto dalje od ovog. Ocene su  lakše, a smeri oko 25m dužine. Kako smeri nisu bile u potpunosti očišćene tako penjanje ali i boravak ostalih penjača u blizini nije bio bezbedan. Tako smo svi sa šlemovima na glavama radili vežbe zagrevanja, trčkali, jurili se..i najvažnije držali podalje od stene i onog koji penje. Nisam sigurna kako su se oni snašli sa kamenjem koje im je ponekad ostajalo u rukama, ili onim,sitnim i krupnijim,koje su nespretno nogama odvaljivali, ali prosto drugačijeg nije bilo. Ovome smo morali da se prilagodimo. Stvarno je bilo mnogo hladno, sunce koje nas je ponekad počastilo svojim zracima nije bilo dovoljno da ugreje nas, ugreje ruke i noge koje su bile ledeno hladne. Trudili su se i međusobno bodrili jedan drugog. Drago mi je bilo da se njihovo drugarstvo ogledalo i u beskrajnoj podršci i pomoći koji su jedno drugom pružali. Nije bilo zavisti i pakosti, netrepeljivosti. Uz malo muke, svi su uspeli da popnu sva tri smera. Meni su se ruke ukočile od osiguravanja.
Pera je stručno konstatova da mu više leže prirodne stene :)
Laza je izgubio glas pokušavajući da im objasni šta treba da rade. Oni stariji su se možda malo i dosađivali. Zbog velike gužve čekali svoj red da pokušaju.
Nina se,kao i uvek malo žalila, ali na kraju ipak popela...
Uvek najglasniji i najnemriniji, Stefan je pomalo nervirao sve prisutne svojim prodornim glasom. I on je, kao i ostali, odlično penjao! Posle celog dana provedenog napolju (izgledali su umorno i pospano) zaista mi nije jasno kako su mogli da čuju kako nešto lupka po tavanu. Čudnije je bilo što ništa nije lupkalo. Tako su iz kuće u kojoj su bili smešteni, uplašeni morali da pređu u moju sobu. Premeštanje je uspešno izvršeno pa je tako nas četvoro spavalo u dvokrevetnoj sobi. Pera, najneustrašiviji i najmirniji  svoje mesto u krevetu zamenio je spavanjem na podu, na dušeku. Za njega je to,čini se, bilo pravo uživanje :) Nina i Stefan su se gurali u jednom krevetu, povremeno prelazili na moj, ali preživesmo i te dve noći nekako. 
Boje i priroda u planini u jesen su fascinantni. Od jarko crvene, preko narandžaste, roze pa sve do zelene. Izgleda kao ćilim najlepših boja prostret  svuda unaokolo. 

 Šetajući dalje dolinom otkrili smo još stena. Većina nije za penjanje jer je nepristupačna. Ima i onih preteških koje bi bile po meri sportskih penjača. 
Čuli smo za neke stene koje su pronašli Cobe i Raca, nalaze sa na drugoj strani. Ovog puta nismo išli da ih nađemo. Verujem da tamo ima još posla oko bušenja, čišćenja i pre svega pronalaska novih linija.
Ekipa na okupu :)
Proveli vikend sa najmlađima i trudili se da im približimo penjanje na prirodnim stenama. Alpinizam nažalost nismo mogli jer se smeri nalaze pored puta. No, biće još prilika.nikad nije kasno!

уторак, 04. октобар 2011.

Paklena ˝Šubara˝

Priča o smeri po imenu ˝Šubara direkt˝ nekako počinje još prošle godine, pri mojoj prvoj poseti toj čudesnoj Paklenici o kojoj sam dugo sanjala. Priče ostalih alpinista o lepotama ovog penjališta uvek su mi nekako najduže odzvanjale u ušima, krile se u srcu i konačno bljesnuše pred mojim očima. More koje nam se ukaže pri svakom penjanju, čvrsta i kvalitetna stena, sunce i vetrić bez koga ne može su ono što me je i ovog puta nateralo da odlazak tamo željno iščekujem.
Naime, prošle godine Sergi, Siniša i ja trećeg dana smo bili odlučni da popnemo pomenutu smer koja se nalazi u Anića kuku, dužine 350m, a ocene 6c+ ili kako UIAA tabela kaže 8-.  Znali smo da nam za to treba dosta snage, i pre svega izdržljivosti ali kako nam je to bio treći dan penjanja, pa smo već bili iscprljeni, odlučili smo da tako ipak ostavimo za neki naredni put. Popesmo tada ˝Nostalgiju˝.
Stena Anića kuka
Prvog dana sadašnjeg dolaska Siške i ja, iako je bilo kasno za ulazak u smeri, pokušamo da popnemo dve smeri od po 250m kako bih ja to upisala u svoj karton kao smer od 500m,1+1 :) Iako nas je pri povratku sustigao mrak, uspeli smo. Bili smo brzi i efikasni. Moram priznati da me je to prilično umorilo. Rano ležem kako bi se valjano odmorila za sutrašnji dan i ponovni pokušaj uspona na Anića kuk kroz Šubaru. Umor je bio toliki da alarm koji je trebao da me probudi uopšte nisam čula. Žurno pakujemo stvari i krećemo. U 11h ulazimo u smer. Prve tri dužine trebao je da vodi Aca, zatim slede moje tri, pa onda ključna dužina i preostale dve za Sišketa. Tako i bi. Prve dve su lake, zatim sledi nezgodna prečka u levo i potom ja stupam na scenu. Znala sam da mi ta prečka neće lako pasti, ali kako penjem kao druga, uz malo muke uspevam da pređem. Sve ovo bilo je samo zagrevanje za ono što tek sledi. Vodim, ali vrlo oprezno kako bi ostala u našoj smeri. Sa leve i desne strane ima drugih boltova, ali sam koncentrisana i pratim one prave. Pokreti nisu bili naročito teški, ali sam nekako počela da osećam umor. Nisu mi se umorile samo podlaktice, već celo telo, onako kako to izgleda kad neko nije u formi. Ništa zato, hrabrim sebe, i nastavljam dalje. Posle dve popete dužine nađem se ispod velikog prevesa koji opet ja treba da vodim. Huh! Iako je smer izboltovana, uopšte nije za opusiti se. Krećem hrabro, ali me umor savlada pa ipak po prvi put sedam u pojas. Ne smem se obeshrabriti, pokušam par puta i prolazim. Zatim sledi vrlo nezgodno prebacivanje u desno i smer nastavlja konstanto teškim pokretima. Dolazim na štand srećna jer znam da je moje vođenje za taj dan završeno, ali i pomalo uplašena teške dužine koja nam sledi. Nakon 200m penjanja trebalo je ući nešto što se graniči sa mojim mogućnostima. Gledam Sišketa kako vodi i sve izgleda tako lako i jednostavno :) Uvek je tako kad penje neko ko ume. Iako je cela ta dužina teška i konstantna čini se da je jedan detalj pravio najviše problema. Kao druga sam ga iz par pokušaja elegantno prešla, ali sam sigurna da ne bi tako bilo da sam vodila. Iako nije prošao slobodno, svaka čast Sišketu! Sledeća dužina je lakša, ali sa obzirom na umor koji sam osećala, penjačice koje su me gadno stezale, pojas koji se lagano usecao u moje kukove i nešto najlakše bi mi teško palo. Pored svega ovog, jasno sam videla svoju spravu za osiguravanje, taj lepi tamno plavi gajd kako leti niz strmu stenu i zaustavlja se negde u žbunju. Bilo mi je jasno da ga neću više pronaći. Pa i da ga nađem posle pada sa oko 300m više nije siguran za upotrebu. Čim sam ugledala Sišketa i saopštila mu tu vest, ipak mi je kamen pao sa srca jer sam znala da je kraj blizu. Sedmočasovnom penjanju polako se bližio kraj. Čujem poznate glasove sa vrha i znam da nas Steva i Marija čekaju gore. Ubrzo zatim stižu i Džoni i Sale i svi zajedno uživamo u predivnom zalasku sunca, crvenoj boji neba koja se ogledala u mirnom moru.
Nema lepšeg osećaja nego kad srećan zbog završene smeri podeliš svoj osmeh sa drugima, a pritom te još i priroda nagradi svojim neizmernim lepotama. Žale se neki na silazak koji nam sledi, a je sve to gledam kao neizbežni deo planine koju toliko volim. Istina, bila sam umorna, želela i čekala krevet, ali sastavni deo je i svakako silazak, pa ako tako shvatimo biće nam lakše. Sve to upotpunjuje nezaboravni doživljaj, sprema nas za naredne poduhvate, obogaćuje naš duh i misli. Optimistično sagledavanje stvari prožeto realnošću je ono što ću svakako nastojati da održim. Nikad se ne spava lepše nego posle zvezdane noći, mnogo prepenjanih metara i pregaženih kamenja, ispričanih korisnih priča. Pa ako se svemu ovom doda brčkanje u moru i izležavanje na suncu dobijamo savršeno provedenih par dana. Osmeh na licu pri povrtaku kući sve govori o uspešnosti akcije!

понедељак, 19. септембар 2011.

Bolderisanje u Vršcu

Kako su me u poslednje vreme velike stene fascinirale i privukle ponestalo mi je nadahnuća i volje za penanjem na bolderu. Boldering je, naime, stil penjanja koji se vrši bez osiguravajućeg užeta uglavnom na vrlo niskim stenama tj. velikom kamenju ispod kojeg se nalaze dušeci koji služe za ublažavanje pada. Zbog svega navedenog velikih i ozbiljnih povreda pri penjanju na boldere nema. Tu su često neizbežne ogrebotine i oguljeni prstići ali to je sve ono što nam upotpunjuje penjanje. Smeri tj. problemi na prirodnim bolderima uglavnom nisu obeleženi na samoj steni već se uz pomoć skice i magnezijuma sami snalazimo
Elem, tako je naša mala, ali odabrana ekipa odlučila da iskoristi topli septembarski vikend i ponovo pođe put vršačkog brega. Sunce nam se pakosno smešilo, ali nas je vetar spasao. Fino i polako je duvao na naša umorna i oznojana tela. Željni penjanja napali smo stenu i ubrzo potom osetili žaljenje dragih nam podlaktica.   Oštra stena nam je sekla prste ali nismo posustajali. Tako smo premeštali dušeke i obišli tri različite oblasti, kamena. Dušeci su upravo bili ti koji su nam stvarali veliki problem. Zbog čega drugog nego teške finansijske situacije u klubu nismo bili u mogućnosti da priuštimo prave takozvane crash pad dušeke već smo sami nešto improvizovali. Funkcije im se i ne razlikuju drastično, ali prenostivost, funkcinolnost su nebo i zemlja. Naši su veliki, teški, nezgodni za nošenje. Tako smo se prilično umarali pri premeštanju istih. Ali kad se nešto želi i voli ništa ne može biti toliko teško. Bolderi su pravi specijalitet. Mnogo plafona i prevesa koji čupaju iz nas snagu i teraju nas na odmor. Umorni i iscpljeni, jedva smo čekali da sunce zađe kako bi još malo pre mraka uživali u penjanju. Tako smo na kraju dana bili umorni, izgrebani, ali i ispunjeni. Svaki boravak u prirodi je priča za sebe, neponovljivi doživljaj kojeg se nikad neću zasititi. Druženje sa stenom, prirodom, ljudima, samom sobom je ono što me uvek orasploži i inspiriše. Živeli vikendi! 

четвртак, 01. септембар 2011.

"Samo najmudriji i najgluplji ne mogu se promeniti"

Beše davno kada sam se poslednji put pojavila na nekom takmičenju. Stvarno mnogo davno, toliko da sam shvatila da većinu ljudi koji penju uopšte i ne znam. Stara ekipa me srdačno pozdravlja, ali čini se i začuđeno se pita otkud ja tamo. Mnogi od njih su čuli da se bavim alpinizmom, interesuju se i hvale me. Drago mi je što ljudi znaju da i dalje penjem, iako mnogi od njih verovatno i ne znaju o čemu se zapravo u tom alpinizmu radi. Naime, sportsko-penjački klub "Granit" je povodom otvaranja sezone 2011/2012 organizovao takmičenje u jumpovima iliti skokovima. Takmičenje je bilo otvorenog i nezvaničnog karaktera. U njihovom renoviranom prostoru za penjanje to sada izgleda ovako




Bio je to odličan trening. Penjanje na novom bolderu, druženje, razmenjivanje iskustava. Takmičenje je zamišljeno tako da svaki učesnik smisli jedan jump i da onda ostali takmičari moraju to da ponove, potpuno identično. Ako nekom to ne bi pošlo za rukom dobija minus i tako sa šest ucrtanih minusa ispada iz takmičenja. Iako mi to nije jača strana trudila sam se i dala sve od sebe. Ipak je to sve bilo samo dobro zezanje. Posle ispadanja šetala sam okolo u potrazi za bolder problemima kojih je i te kako bilo. Jedan, drugi, treći...nizali su se detalji i problemi. I to uspešno. Neumorno penjem uprkos visokoj temperaturi i zagušljivosti koji su bili nepodnošljivi. Posle 2h penjanja oznojani i umorni odlučujemo da polako krenemo put Kikinde. Pri povratku sabiram utiske i razmišljam o svemu. Ponekad mi nedostaje često penjanje na novom bolderu i poželim da se vratim tamo gde sam stala. Iako sam već ozbiljnim koracima zagazila u alpinističke vode drago mi je što i ono drugo, sportsko penjanje i boldering nisam zapostavila. Raditi više stvari i to podjednako dobro, ili makar približno prava je stvar. Ljudi širokih shvatanja i mogućnosti su oni koji me inspirišu i podstiču da se i sama usavršavam.

недеља, 21. август 2011.

Sve te vodilo k' Jeli

Najveće penjalište u našoj divnoj zemlji Srbiji,Jelašnička klisura, nalazi se u okolini Niša, tačnije Niške Banje. Ponovo nas put, posle dugo vremena, vodi tamo. Od 14.-19. avgusta bio je organizovan kamp mladih sportskih penjača. Radi se o projektu pograničnog druženja Srbije i Mađarske, koji je finansirala EU
Smeštaj i ishrana za sve učesnike kampa bili su organizovani u restoranu "kod Brke" koji se nalazi na 15-ak minuta hoda od same stene. Ideja o ovakvoj vrsti druženja i upoznavanja svidela mi se čim sam o njoj čula. Ugostili smo oko dvanaest penjača iz Mađarske i domaćinski im pokazivali smeri i penjali sa njima. Grupu od oko 50 penjača nije nimalo lako organizovati. Različiti uzrasti, nivoi penjanja, navike i želje,ali zahvaljujući dobroj volji organizatora sve je proteklo u najboljem redu. Divno je videti nasmejana lica zadovoljne dece koja sa nestrpljenjem čekaju novi dan i novo penjanje.
Jedan od gostiju u smeri "Lumbago"
Jedina stvar koja je meni mnogo smetala je bila prevelika vrućina i sunce koje je svaki dan sve jače sijalo. Tako smo ustajali rano ( već oko 6h na nogama), tražili smeri koje su u hladu i penjali dok nas sunce u tome ne spreči. Oko podne smo odlazili na ručak, zatim odmor pa predveče opet na penjanje. Bilo je stvarno divno nakačiti samo kompletiće na pojas i penjati. Prija posle toliko ispenjanih dugih alpinističkih smeri. Osećaj da možeš da se vratiš kad god to poželiš, da pored toga možeš i da padneš jer si apsolutno siguran da će bolt to izdržati. Sigurna sam ja donkle i u ono što sama stavim u stenu,ali opet nekako važi da u alpinizmu nema padanja, pa se toga i držim. Sem sunca koje nas je svakako ometalo u našim namerama da penjemo što više, ograničavajući faktor bila je i stena koja je izuzetno oštra. Nemilosrdno kida kožu sa naših prstića željnih penjanja.
Sportsko penjalište nisam posetila dobre dve godine, pa je ovo za mene bio popriličan napor. Penjem, padam , rešavam detalje i na kraju uspešno sastavljam smer. Shvatim da me sve ovo podseća na neku igru u odnosu na ono što sam do sada iskusila. Jeste teško i naporno fizički, u to nema sumnje, ali isto tako opuštajuće za našu psihu. U slučaju da se promeni vreme iz smera možeš da pobegneš apsolutno kad god poželiš, brzo i jednostavno. Isto tako ako ti se više ne penje, uvek se nađe neko ko će da raspremi smer. Ne treba da proveravaš većinu stvari koje uhvatiš u slučaju da će ispasti, jednostavno milina. Posle tog rasterećenja Laza i ja smo odlučili da ipak radimo nešto što više volimo, multi pitch smeri (ili smeri sa više dužina). Tako smo četvrti dan penjanja ušli u smer od oko 100m čiji je najteži rastežaj bio ocene 7-.
1: " Sve te vodilo k' meni"
Znala sam da će Lazi biti teško jer ipak ne može da me prati u potpunosti,ali da ću se ja onako oznojati, e to mi je već bilo nepoznato. Ništa drugo do umor, znatno mi je otežavalo penjanje. Nisam mislila da ću se ovoliko namučiti u tako, može se reći, laganoj oceni. Laza je pritom imao dodatno opterećenje, uže koje je nosio radi lakšeg abzajla. Tako se na drugom štandu odlučio da ne ide dalje. Popela sam tu poslednju,treću dužinu i iz dva puta abzajlovala do njega. Smer pritom i nije naročito za uživanje. Puna je travnatih pukotina, sitnih kamenčića... Ipak je ovo trebao biti dan odmora. Ali tako to ide, kad mi iz ravnice, željni stene i penjanja navalimo na stenu. Umorni smo sišli i žurno smazali sendviče koji su nas sačekali u podnožju. Tog popodneva nismo ništa više penjali, bilo nam je dosta. Sledećeg dana bio je organizovan uspon na vrh Suve planine, Trem.
Trem 1810 m.n.v.
Drugari iz Mađarske bili su oduševljeni, a meni je opet, kao i prethodnih dana smetalo sunce. Celokupan uspon, sa svim pauzama, čekanjima i ostalim zastajkivanjima trajao je oko šest i po sati. Predivan pogled sa vrha još jednom me je podsetio šta je ono što vredi videti,doživeti i čemu se radovati. Odmorili podlaktice, umorili noge. Ujutro smo se spakovali, pozdravili sa društvom, starim i onim koje smo tamo upoznali i nastavili put Kikinde. Iako je ono što sada radim, čini mi se na mnogo višem nivou od samog sportskog penjanja nikada ne smemo potceniti ni ovo. Treba se češće vraćati teškim smerima, vežbati snagu i izdržljivost kako bi naši alpinistički usponi bili bolji i napredniji.

недеља, 07. август 2011.

mia Italia, Val di Mello 2011.

Nervoza zbog nedovoljno informacija oko polaska u meni je polako gasila želju za tim dugočekanim poduhvatom. Moje prvo penjanje u Alpima i to ni manje ni više do Italija. Dodatno negodovanje zbog loše vremenske prgonoze, ali ipak na put krećemo optimistični i veseli. Kako zbog lošeg vremena tako i zbog umora,neispavanosti od duge voženje odlučujemo se na predah i spavanje u Sloveniji. Dolazimo u kamp koji  se nalazi ispod stene u kojoj,gle, ima i penjanja. Za sada, odlična varijanta. 
spremni za penjanje u Vipavi


Upenjavamo se za naredne dane i pripremamo za dug put do Italije. Stižemo u Val di Mello, tražimo kamp, raspitujemo se o smerima i vodiču i planiramo penjanje narednog dana. Posle kratkog pogleda u vodič shvatam da ovde vrhunski penjači imaju dosta posla, ali da za nas, obične smrtnike, i nema velikog izbora. Pažljivo probiramo nešto za lagani start i odlučejemo se za stometarske petice. Penjanje u granitu dosta se razlikuje od svega što sam do sada penjala. Oborene ploče u kojima je najbitnije dobro postaviti noge, jer da se hvata i nema bog zna šta. Trenje savršeno drži i to mi se sviđa. I vreme je odlično. Posle par dana penjanja u dolini odlazimo i na visinu. Pakujemo rančeve, sedamo u kola i odlazimo u Bagni di Massino odakle treba da se popnemo do Rifugio Gianeti i pređemo oko 1500 m visinske razlike.
rifugio Gianeti
Znala sam da neće biti nimalo lako jer ovako nešto nisam radila još od zime 2009. Pripremam sebe na višesatni težak uspon i lagano krećemo ka gore.
Ne znam ni sama koliko su mi pomogle one "psihičke" pripreme ali sam grabila ka gore. Bila sam umorna, ali i inspirisana mnogim stvarima. Moje prvo penjanje na visini, odmor koji me gore čeka i uživanje posle ispenjanih smeri. Poslednjih sat vremena uspona mi je definitivno palo najteže. Iščekivanje kraja, težak ranac, umor,i opet umor...uh! Pravila sam česte pauze i konačno stigoh. Tek posle prespavane noći osetim posledice jučerašnjeg uspona...ipak je to bilo preteško za mene. Osećam se umorno, ali i zadovoljno što sam uspela. Ujutru ustajemo rano i krećemo na penjanje. Rekli su nam da će biti lep dan, mada se po jutru ne čini tako. Oblaci, magla i ne tako visoka temperatura. Jakne su u rancu i ništa nas neće iznenaditi. Evo naše smeri
21f, eksponirano i atraktivno penanje
Iako se čini na dohvat ruke, od doma smo pešačili dobrih pola sata, možda čak i više. Navikla sam da penjem na suncu, u kratkoj majci, vreloj steni pa je ovo za mene bila prilična novina. Sa par sloja stvari, maglom oko sebe i ledeno hladnim rukama ulazim u smer. Opasno mi se sviđa stena i stil penjanja! Aca i ja se smenjujemo u vođenju i čini mi se da sve više uživam . Aca se pak žali da mu i hladna stena i ne prija toliko.

Posle 120m izlazimo na vrh, ali se zbog magle nažalost ništa ne vidi. Izlaz smeri je na oko 2900 mnv.  Što je brže moguće abzajlujemo dole i vraćamo se u dom. Posle prve smeri ispenjane na ovako velikoj visini sabiramo utiske, čekamo navezu koju su činili Kuki i Peca, pakujemo rančeve i spremni smo za povratak u dolinu. Mnogo akcije za kratko vreme. Očekivala sam da će silazak biti lakši od uspona, ali sam se po svemu sudeći malo prešla. Krećemo pevajući, ali posle mnogo pregaženih kamenja i trave počinjem da osećam bol u      kolenima i listovima. Ubrzo zatim osećam se kao fudbaler. Noge me strašno bole, a težak ranac i dalje nemilosrdno opterećuje moja leđa. Tek sada se vidi nedostatak kondicije i treninga. Ne toliko fizički napor, koliko me je psihički porazio taj mučni silazak koji kao da nema kraja. Korak po korak, noga ispred noge, polako, jer brzo nisam mogla, spustili smo se do kola. Bol u kolenima bio je takav da mi je stvarno bilo teško da budem u stajaćem položaju. Pa sam zato čim sam ugledala šator legla :) Sledećeg dana odmor mi je bio i više nego potreban. Prijalo je jer je dan posle bio rezervisan za smer od 650m, ocene VI+ , a čija težina ne pada ispod petice. Bio je to veliki izazov za mene.
smer "Scobidou", 650m, 6a
Znala sam da na štandovima moramo biti brzi i efikasni, jer to je ključ brzog penjanja. Isto tako moramo biti dobro koncentrisani kako bi sve bilo sigurno i bezbedno. Uveče je pala kiša, tj. padala je celu noć. To nije ubilo nadu u meni da će sutra biti lep dan za penjanje i moju,pre svega, želju za tim. Stena se na suncu brzo suši,ali pre 10h nije bilo smisla ulaziti u smer. Tako smo i uradili. Prva dužina se još uvek nije osušila i bilo je to odvratno mokro penjanje po ploči! Pomalo i strašno. . . Sunce nam se smilovalo i osušilo ostatak smeri. Tako smo uložili sve da budemo brzi, efikasni. Smenjivali smo se u vođenju i dobro nam je išlo. Na štandovima nije bilo priče, već samo razmena opreme i nastavak dalje. Bilo je to naporno. Ocene su bile konstante, a stilovi se smenjivali. Oborene ploče, malo pukotine, previsi (ne dugi i teški) pa sve u krug. Na oko 100m pred kraj stvarno mi je bilo dosta i jedva sam čekala da se završi. Požurili smo polako i na vrhu bili u tačno 16h, sto znači šest sati penjanja. Za prvi put, mislim da i nije tako loše prolazno vreme. Sačekali smo sledeću navezu, Pecu (koji je celu smer majstorski sam izveo!), Kukija i Cobeta. Znala sam da agonija tek sledi. 15 dužina abzajla.
 Hvala PS Srbije i komisiji za alpinizam
Silazimo baš kada mrak. Dobro da nas nije uhvatio u steni. Kroz šumu se sjurimo dole gde nas je Laza strpljivo čekao. Bio je ponosan na nas ( i ja sam ). Vraćamo se u kamp i odlazimo na zasluženo domaće vino :) Gazda nam pritom donosi i sir i sve to dodatno utiče na moju sreću i zadovoljstvo
Odlično ide uz vino
Pozitivno iznenađenja gostoljubljivošću domaćina, savladana umorom odlazim  u svet snova. Sledeći dan okružuju nas teški, sivi oblaci i svesni smo da kiša koja pada celu noć i jutro onemogućuje penjanje narednih par dana. Tako se odlučujemo na pakovanje i povratak kući. Ova fenomenalna akcija održana od 27. jula do 6. avgusta polako se završavala. Popela odlične smeri, videla Italiju, pričala svojim omiljenim jezikom sa divnim pričljivim ljudima, unapredila svoje znanje i nadogradila iskustvo. . . Bolje je možda i moglo, uvek može , ali sam ja ovim potpuno zadovoljna. U ovoj toploj noći koju provodim u svojoj sobi nedostaju mi planine, nasmejana lica dragih ljudi koji su ovo upotpunili, kao i svi oni stranci koji su nas uvek srdačno pozdravljali sa neizbežnim CIAO!

четвртак, 21. јул 2011.

Lutanje po Kučkim planinama

Po drugi put odlazimo u Žijevo na penjanje...ili možda u šetnju :) Svejedno,bilo nam je lepo i ovoga puta.
u blizini se nalazio kamp :)
Naime, ovaj zaboravljeni raj nalazi se na oko 50-ak km od Podgorice, blizu granice sa Albanijom. Kao i prošle godine domaćin i organizator kampa bio je Mali Alpinistički Klub. Domaćinima sve pohvale jer su nam uvek srdačno objašnjavali o svim pojedinostima stena i pristupa, snabdevali nas pijaćom vodom, drvima za vatru, čak su nam i roštilj pekli :) Ovog puta tu su bili i slovenci i makedonci tako da je broj učesnika znatno veći nego lane. Dobroj atmosferi u kampu pored nasmejanih lica svakako je doprinelo Bukumirsko jezero koje se nalazi na oko 15-ak minuta hoda od kampa, gde smo se svi posle penjanja fino brčnuli i rashladili :)

Alpinizmom se bavim može se reći od skora tako da u nekim delovima i ne zablistam uvek. A to je moja najslabija strana orijentacija. Umorni i neispavani od puta prvi dan uputismo se u Malu stijenu. Bila sam sigurna da znam sama da dođem do tamo. Naveza se uzdala u moje poznavanje terena. Posle pola sata hoda uzbrdo PUF! Kaća izgleda nije znala kuda dalje :) Paaa dobro,dešava se. Hodali smo okolo u nadi da ću se ja nečega setiti, ali bilo je bezuspešno. Shvativši da će uskoro da padne mrak odlučili smo da se vratimo u kamp. Nije ništa strašno, samo je malo neprijatno. Posle svega ja sam samo htela da penjem. Prošle godine brigu o meni vodila je moja draga prijateljica i supenjač Sanica :) Eh,sada je to sve trebalo sama da obavim.

Dana drugog odlučili smo se na odlazak u Pasjak. Krenuli opet put šume, malo levo desno i činilo se da smo ispod smera. Tračak nade da će ovog dana biti penjanja pored sunca koje je nemilosrdno pržilo mamio mi je osmeh na lice. Ne znam zašto, ali mislili smo da grešimo i krenuli na gore. Opet lutanje i opet udarac! Ma nije moguće da ponovo nismo našli. ali izgleda da je tako. Ovog puta razočarana i neraspoložena krenula sam putem kampa. Znala sam da ne može uvek da bude onako kako bismo mi želeli i da je ovo novo iskustvo koje će mi sigurno značiti u budućnosti. Uprkos tom saznanju nije mi bilo prijatno, jer ipak drugi put nismo uspeli. Sumorna sam legla na spavanje i sledećeg dana odlučili smo se za Surdup.
Hrabrila sam sebe i htela sam da nastavim. Uostalom, iz poraza nekad mnogo više i naučimo. Tako su nam domaćini detaljno,najdetaljnije objasnili pristup do Surdupa sa naglaskom da to ne možemo promašiti. Ipak odgovorila sam im da ne budu tako sigurni u to :D Krenusmo rano kako bi ostali što svežiji za smer koju smo trebali da penjemo. Sve je išlo lepo dok ne uđosmo u smer. Prolazimo kroz žljeb i shvatam da to nije trojka sa detaljima četvorke, to je bilo nešto mnogo teže. Na štandu se ostatak naveze složio i konstatovali smo da smo opet ušli u pogrešan smer. Ovog puta me to neće obeshrabriti. Vodim još jednu izlaznu dužinu. Do zla Boga krušljiv polu kamin ili žljeb,ne znam već ni sama. Kad je penjanje konačno zavšeno zaista mi je pao kamen sa srca. Dok sam gledala obriske vrha gotovo svaki minut čula sam uzvike svojih partnera "ZATEGNIII". Ma mogu oni to,nije toliko strašno. Posle dva dana pešačenja i traženja konačno smo nešto popeli :) Ne baš ono što smo planirali, ali penjanje je penjanje :) U kampu su nam rekli da je to bila "Andromeda" duga oko 150m, ocene VI+..Pa svaka čast našoj navezi :)

Ovo nije ta naveza, nego junački poduhvat iz prošle godine :)
Nedelja je bio poslednji dan penjanja. Druga dva člana moje naveze odlučili su da ne penju ( draža im je bila kafana i brčkanje) pa sam ja raspoređena sa slovencem Duletom. Hvala Lakoviću što mi je našao ovakvog partnera i ubedio ga da me pusti da vodim. Pun kondicije vodio nas je preko brda, preko mora sve do čuvene "Mine" o kojoj sam toliko slušala. Posle prvog travnatog cuga došao je red na mene. Imala sam malu tremu, ali znala sam da mogu to da izvedem. Na početku detalj smera koji uspešno prolazim, do duše bez međuosiguranja. Huh! Nastavljam žljebom i pravim štand. Srećna sam kad vidim da je Dušan zadovoljan :) Stoga mi prepušta i vođenje sledeće dužine, takozvanih "radijatora". Nikada do sada to nisam penjala i sem pocepanih pantalona prošlo je odlično. Opet ništa za zaglaviti ali blizina vrha mi govori da je skoro kraj. Fantastična smer, za preporučiti. Stabilno penjanje, različite tehnike i osmeh mi ne silazi sa lica. Iako pomalo umorna drago mi je što sam poslednji dan penjanja iskoristila najbolje moguće.

Vraćam se u kamp, ovog puta kao pobednik :) Pobednik pred samom sobom! Pakovanje stvari,opraštanje sa onima koji ostaju i polazak nazad za Kikindu, tj Beograd prvo :) Nije bilo onako kako sam se nadala, ali obično to tako biva ako nešto planiramo. Malo lošije je počelo i super se završilo. Sledeće godine ću sama naći ulaze u smeri. Pa, sad sam već iskusnija :)

P.S. Neke slike su pozajmljene jer nisam imala svoj fotaparat. Iskreno se nadam da neće nikome zasmetati. Takođe mi je žao što nema više slika kako bi sve ovo bilo zanimljivije i slikovitije. Do sledeće ture će se valjda nabaviti :)


среда, 20. јул 2011.

BMC 2011

Posle neprospavane i duge noći konačno stižemo u Severni Wales. Umorni i pospani, ali u isto vreme očarani nesvakidašnjom lepotom prirode koja nas okružuje.
u oblacima
 Domaćini nas ljubazno smeštaju, upoznaju sa penjačkim područjem i stenom i pričaju o narednim aktivnostima. Za područje od oko 100km izdato je 9 penjačkih vodiča. Neverovatno, nezamislivo, fantastično. Uprkos tremi koja me u momentu obuzela vidim da će to biti odlična nedelja penjanja. Stižu potom i ostali učesnici. Upoznajemo se međusobno, razmenjujemo iskustva u penjanju tradicinonalnih smeri i zadovoljno odlazim na spavanje. Posle razgovora sa njima shvatam da sam najmlađa i najneiskusnija. Nešto se po tom pitanju mora promeniti. 
upenjavanje na obližnjem bolderu
Ponedeljak je bio prvi dan za penjanje. Svako od nas gostiju je u penjačkoj navezi sa jednim domaćinom koji će nas voditi u smeri i približiti nam briatansko tradicionalno penjanje. Kiša koja je padala tog sumornog jutra nije pokvarila raspoloženje domaćinima, a pogotovo gostima željnim dobrog penjanja. Vozimo se oko 45 minuta do penjališta i ulazimo u smer koju Džon vodi,a ocenjena je sa VS 4b. Iako su nam prethodno objasnili svoj sistem ocenjivanja za mene je to i dalje bilo tako čudno i pomalo nejasno.
Džon :)
Za njim penjem sigurno, vadim opremu koju je postavio i on proceni da mogu da vodim sledeću smer. Bila sam tako srećna. Smer koju sam vodila bila je za nijansu teža, nešto u rangu naše petice. Bila je to oko 20m duga pukotina. Krećem nesigurno i uplašeno, vremenom se opuštam, koncentrišem na opremu  i zadovoljno postavljam osiguravalište na vrhu. Dobijam pohvale i to me ohrabruje da ponovo vodim smer iste tezine. Tog prvog dana sam i popela najviše smeri, veličanstvenih 5.
 Sledećeg dana odlazimo na litice koje su iznad mora. Fantastično iskustvo. Uzburkano more, ptice, sunce, čvrsta i kompaktna stena, odlične smeri. Savršen dan. Promenili su nam domaćine i to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Penjali smo sa različitim ljudima, videli različite načine razmišljanja i penjanja i naučili mnogo novih korisnih stvari.
Dani su prolazili, smeri se nizale, a ja sam postajala sve sigurnija u sebe i svoje penjanje.Ono što je dodatno uticalo na moje samopouzdanje i način razmišljanja svakako je diskusija na temu „Boltovi i etika penjanja u svetu“. Ovo je u stvari i bio cilj tamošnjeg skupa. Glavnu reč imali su predsednik BMC-a i koordinatorka Becky. Diskutovalo se o veoma bitnim stvarima za razvoj alpinizma. Svi zajedno pokušali smo da pronađemo zlatnu sredinu i složili se da u svetu treba da postoje mesta bez boltova i klinova, namenjena samo penjanju tradicionalnih smeri.Nesumnjivo je da boltovi preovlađuju jer je to ono što privlači ljude,masu, podiže nivo ispenjane ocene iz dana u dan. Ali se sa druge strane postavlja pitanje da li je čovek dovoljno uradio za prirodu da bi sebi dozvolio postavljanje tih metalnih kukica na stene koje su svakako deo nje. Da li je stena ovde samo da bi je mi ljudi koristili ili pak i neko drugi ima pravo na to? O ovakvoj temi može se neprestano pričati jer je ona zaista neiscrpna. Ljudi kao mi, željni avanture, čuvari prirode uvek će, mada se sve više čini u manjini, uvek postojati.Razmislimo još jednom šta nam priroda daje i budimo svesni da to treba da očuvamo i za naredne generacije. Drago mi je što sam sebe nadogradila po tom pitanju i svakako ću se truditi da ovakav stav prenesem i na druge alpiniste i penjače.
sa predavanja
Lucy mi je predložila da posle uspešnog vodjenja smeri E1 udjem u svoj prvi E2. To me je, moram priznati, pomalo plašilo. Mudrim savetima me je ohrabrila i skrenula pažnju na sve važne stvari na koje treba da mislim u toku penjanja. Znala sam da mogu to. Staloženo sam ušla u smer, najdužu i najzahtevniju do tad. Postavljala sam opremu i svaki novi stavljeni čok ili frend mi je ulivao snagu da nastavim dalje. Bilo je ljudi oko mene, a ja sam bila koncetrisana samo na stenu i penjanje.Teški delovi, a mesta za osiguranje i nisu  tako česta. To je bio izazov koji me je mamio. Uspela sam.
u potrazi za smeri
 . Napravila sam štand na vrhu i čekala svoju partnerku. Očarana predivnim predelom oko sebe, smeri koju sam upravo popela osećala sam blagi povetarac koji je nosio izmešani miris sreće, ponosa i zadovoljstva. Lucy je bila prezadovoljna. Počev od najlakše uspela sam da izvedem smer koja je, čini se, bila na granici mojih mogućnosti. Sledećih dana umor me je prevladao. Entuzijazam i želja za penjanjem su rasli, ali moje umorno telo je posustajalo.
mojih ruku delo :)
Zaboravila sam na boltove i klinove i potpuno se koncentrisala na novi način penjanja. U glavi se svašta promenilo. Pukotine koje su čekale frendove i čokove same su iskakale pred moje oči. Način razmišljanja sada je drugačiji. Nivo penjanja u tradiciji značajno je veći sada i želim tako da nastavim. Svakog dana za vreme večere sumirali smo utiske i shvatila sam da su svi napredovali. Osmeh nije silazio sa lica svih tako različitih, a opet nekako sličnih ljudi koje povezuje jedna ista ljubav, alpinizam. I taman kad smo se svi upoznali, upenjali i potpuno navikli na sve tamo (pa čak i vreme) došao je kraj. Prepuni utisaka, zadovoljni, ali još uvek željni penjanja bili smo tužni zbog rastanka. Razmenili smo e-mail adrese i sa nadom da ćemo ponovo penjati zajedno krenuli svako svojim putem. Nedelja dragocenog iskustva koje je definitivno napravilo preokret (na bolje naravno) u mojoj glavi ostaće mi zauvek u sećanju. Nedostaju mi ljubazni ljudi, nasmejana lica, savršena stena i penjanje.
Exurcion X E25b

1.    Scratch Arek HVS 5a
2.    Scratch VS 4b
3.    Silly Arek E3 5c
4.    One Step in the Clouds VS 4c
5.    Merlin Direct HVS 5a
6.    Emulator E1 5b
7.    Achilles E3 5c
8.    Central Park HVS 5a
9.    Shag Rock E1 5a
10. Launching Pad E1 5b
11. Cemetary Gates E1 5b
12. The Plum E1 5b
13. The Weaver E2 5c
14. Precious Metal E1 5a
15. Exurcion X E2 5b
16. Firefly E3 5c
17. North West Passage E1 5b
18. Poseidon HVS 4c
19. No name F 6a



Spisak smeri koje sam popela :)