(Ne)Namerno drugačiji

Ne može se reći da mi je ovo bio prvi put, ali se isto tako ne može ni reći da umem. Čari dry toolinga prvi put osetila sam jednog sunčanog januarskog dana na vežbalištu u Beogradu. Tada sam u rukama imala alatke ili bajle, na nogama gojzerice ali bez dereza. Probala sam par puta i prilično se umorila. Umorile su mi se šake ( zbog stiskanja bajli ) i podlaktice. Ovog puta na Beljanici šiljate dereze savršeno su se uklapale sa mojim cipelicama pa sam tako umorila i listove na nogama.  Dugo mi je trebalo da se opustim i počnem da verujem da sve to odlično drži. Tehnika se bitno razlikuje od penjanja. Noge treba postaviti horizontalno u odnosu na zemlju što je meni stvaralo priličan problem jer u penjanju nikad nije tako. Samo vrhovima dereza se treba zakačiti i stvarno to sve može da drži mnogo bolje od penjačica. Jedini problem je što nema trenja :) No na to se nisam obazirala. Trudila sam se da alatke ne stisnem kao da će mi ih svakog momenta neko oteti. Bilo je jače od mene, inst

Komisija za alpinizam je, preko planinarskog saveza Srbija, organizovala kamp mladih i perspektivnih alpinista. Uprkos tome što su iz našeg kluba krenuli uglavnom klinci, to zaista fenomenalno zvuči. Imali smo pune pansione, prenoćište i vrhnunsku hranu. Moj zadatak ovog puta bio je da brinem o njima. Postavljam smeri, pomažem pri penjanju i naravno vodim računa da uvek budu topli, siti, napiti :) Ne znam kako to zvuči, ali znam sigurno da nije nimalo lak posao. Tako smo iz Kikinde krenuli sa dvoje kola i troje dece mlađe od 12 god. Stefan, Nina i Petar- prepuni energije Penjalište se nalazi pored samog puta. Prvi blok sadrži 3 opremljena sportska smera. Dva su ocene oko šestice, a jedna ima 2 detalja za koje bi rekla da su ocene oko VII-. Sledeći blok takođe sadrži 3 smera i  nalazi nešto dalje od ovog. Ocene su  lakše, a smeri oko 25m dužine. Kako smeri nisu bile u potpunosti očišćene tako penjanje ali i boravak ostalih penjača u blizini nije bio bezbedan. Tako smo svi sa š

Priča o smeri po imenu ˝Šubara direkt˝ nekako počinje još prošle godine, pri mojoj prvoj poseti toj čudesnoj Paklenici o kojoj sam dugo sanjala. Priče ostalih alpinista o lepotama ovog penjališta uvek su mi nekako najduže odzvanjale u ušima, krile se u srcu i konačno bljesnuše pred mojim očima. More koje nam se ukaže pri svakom penjanju, čvrsta i kvalitetna stena, sunce i vetrić bez koga ne može su ono što me je i ovog puta nateralo da odlazak tamo željno iščekujem. Naime, prošle godine Sergi, Siniša i ja trećeg dana smo bili odlučni da popnemo pomenutu smer koja se nalazi u Anića kuku, dužine 350m, a ocene 6c+ ili kako UIAA tabela kaže 8-.  Znali smo da nam za to treba dosta snage, i pre svega izdržljivosti ali kako nam je to bio treći dan penjanja, pa smo već bili iscprljeni, odlučili smo da tako ipak ostavimo za neki naredni put. Popesmo tada ˝Nostalgiju˝. Stena Anića kuka Prvog dana sadašnjeg dolaska Siške i ja, iako je bilo kasno za ulazak u smeri, pokušamo da popnemo dve

Kako su me u poslednje vreme velike stene fascinirale i privukle ponestalo mi je nadahnuća i volje za penanjem na bolderu. Boldering je, naime, stil penjanja koji se vrši bez osiguravajućeg užeta uglavnom na vrlo niskim stenama tj. velikom kamenju ispod kojeg se nalaze dušeci koji služe za ublažavanje pada. Zbog svega navedenog velikih i ozbiljnih povreda pri penjanju na boldere nema. Tu su često neizbežne ogrebotine i oguljeni prstići ali to je sve ono što nam upotpunjuje penjanje. Smeri tj. problemi na prirodnim bolderima uglavnom nisu obeleženi na samoj steni već se uz pomoć skice i magnezijuma sami snalazimo Elem, tako je naša mala, ali odabrana ekipa odlučila da iskoristi topli septembarski vikend i ponovo pođe put vršačkog brega. Sunce nam se pakosno smešilo, ali nas je vetar spasao. Fino i polako je duvao na naša umorna i oznojana tela. Željni penjanja napali smo stenu i ubrzo potom osetili žaljenje dragih nam podlaktica.   Oštra stena nam je sekla prste ali nismo posustajal

Beše davno kada sam se poslednji put pojavila na nekom takmičenju. Stvarno mnogo davno, toliko da sam shvatila da većinu ljudi koji penju uopšte i ne znam. Stara ekipa me srdačno pozdravlja, ali čini se i začuđeno se pita otkud ja tamo. Mnogi od njih su čuli da se bavim alpinizmom, interesuju se i hvale me. Drago mi je što ljudi znaju da i dalje penjem, iako mnogi od njih verovatno i ne znaju o čemu se zapravo u tom alpinizmu radi. Naime, sportsko-penjački klub "Granit" je povodom otvaranja sezone 2011/2012 organizovao takmičenje u jumpovima iliti skokovima. Takmičenje je bilo otvorenog i nezvaničnog karaktera. U njihovom renoviranom prostoru za penjanje to sada izgleda ovako Bio je to odličan trening. Penjanje na novom bolderu, druženje, razmenjivanje iskustava. Takmičenje je zamišljeno tako da svaki učesnik smisli jedan jump i da onda ostali takmičari moraju to da ponove, potpuno identično. Ako nekom to ne bi pošlo za rukom dobija minus i tako sa šest ucrtanih minusa i

Najveće penjalište u našoj divnoj zemlji Srbiji,Jelašnička klisura, nalazi se u okolini Niša, tačnije Niške Banje. Ponovo nas put, posle dugo vremena, vodi tamo. Od 14.-19. avgusta bio je organizovan kamp mladih sportskih penjača. Radi se o projektu pograničnog druženja Srbije i Mađarske, koji je finansirala EU Smeštaj i ishrana za sve učesnike kampa bili su organizovani u restoranu "kod Brke" koji se nalazi na 15-ak minuta hoda od same stene. Ideja o ovakvoj vrsti druženja i upoznavanja svidela mi se čim sam o njoj čula. Ugostili smo oko dvanaest penjača iz Mađarske i domaćinski im pokazivali smeri i penjali sa njima. Grupu od oko 50 penjača nije nimalo lako organizovati. Različiti uzrasti, nivoi penjanja, navike i želje,ali zahvaljujući dobroj volji organizatora sve je proteklo u najboljem redu. Divno je videti nasmejana lica zadovoljne dece koja sa nestrpljenjem čekaju novi dan i novo penjanje. Jedan od gostiju u smeri "Lumbago" Jedina stvar koja je meni

Nervoza zbog nedovoljno informacija oko polaska u meni je polako gasila želju za tim dugočekanim poduhvatom. Moje prvo penjanje u Alpima i to ni manje ni više do Italija. Dodatno negodovanje zbog loše vremenske prgonoze, ali ipak na put krećemo optimistični i veseli. Kako zbog lošeg vremena tako i zbog umora,neispavanosti od duge voženje odlučujemo se na predah i spavanje u Sloveniji. Dolazimo u kamp koji  se nalazi ispod stene u kojoj,gle, ima i penjanja. Za sada, odlična varijanta.  spremni za penjanje u Vipavi Upenjavamo se za naredne dane i pripremamo za dug put do Italije. Stižemo u Val di Mello, tražimo kamp, raspitujemo se o smerima i vodiču i planiramo penjanje narednog dana. Posle kratkog pogleda u vodič shvatam da ovde vrhunski penjači imaju dosta posla, ali da za nas, obične smrtnike, i nema velikog izbora. Pažljivo probiramo nešto za lagani start i odlučejemo se za stometarske petice. Penjanje u granitu dosta se razlikuje od svega što sam do sada penjala. Oborene p

Po drugi put odlazimo u Žijevo na penjanje...ili možda u šetnju :) Svejedno,bilo nam je lepo i ovoga puta. u blizini se nalazio kamp :) Naime, ovaj zaboravljeni raj nalazi se na oko 50-ak km od Podgorice, blizu granice sa Albanijom. Kao i prošle godine domaćin i organizator kampa bio je Mali Alpinistički Klub. Domaćinima sve pohvale jer su nam uvek srdačno objašnjavali o svim pojedinostima stena i pristupa, snabdevali nas pijaćom vodom, drvima za vatru, čak su nam i roštilj pekli :) Ovog puta tu su bili i slovenci i makedonci tako da je broj učesnika znatno veći nego lane. Dobroj atmosferi u kampu pored nasmejanih lica svakako je doprinelo Bukumirsko jezero koje se nalazi na oko 15-ak minuta hoda od kampa, gde smo se svi posle penjanja fino brčnuli i rashladili :) Alpinizmom se bavim može se reći od skora tako da u nekim delovima i ne zablistam uvek. A to je moja najslabija strana orijentacija. Umorni i neispavani od puta prvi dan uputismo se u Malu stijenu. Bila sam sigurna da

Posle neprospavane i duge noći konačno stižemo u Severni Wales. Umorni i pospani, ali u isto vreme očarani nesvakidašnjom lepotom prirode koja nas okružuje. u oblacima  Domaćini nas ljubazno smeštaju, upoznaju sa penjačkim područjem i stenom i pričaju o narednim aktivnostima. Za područje od oko 100km izdato je 9 penjačkih vodiča. Neverovatno, nezamislivo, fantastično. Uprkos tremi koja me u momentu obuzela vidim da će to biti odlična nedelja penjanja. Stižu potom i ostali učesnici. Upoznajemo se međusobno, razmenjujemo iskustva u penjanju tradicinonalnih smeri i zadovoljno odlazim na spavanje. Posle razgovora sa njima shvatam da sam najmlađa i najneiskusnija. Nešto se po tom pitanju mora promeniti.  upenjavanje na obližnjem bolderu Ponedeljak je bio prvi dan za penjanje. Svako od nas gostiju je u penjačkoj navezi sa jednim domaćinom koji će nas voditi u smeri i približiti nam briatansko tradicionalno penjanje. Kiša koja je padala tog sumornog jutra nije pokvarila raspoloženje