среда, 18. јул 2012.

Žijevo

Treća sreća kaže naš narod. Organizovan tabor alpinista u prelepom predelu Kučkih planina,reon Bukumirskog jezera. Kamp je tradicionalno bio na livadi na kojoj nema ni tračka senke ni hlada. Raj za dušu, prste i telo.
šarenilo kampa
Naporna noć u putu i prvog dana, četvrtak, odlučujemo se za malu stijenu. Lagan pristup za nas umorne, oko 1h. Ne tako duga, ali izuzetno kvalitetna i čvrsta stena za upenjavanje.


Laza, Peca i ja penjemo smer od 80m ocene VI. Zanimljivo penjanje po žljebu, sa izlaznim detaljem koji kao druga lagano prolazim. Oblaci se poigravaju našim prognozama, hoće li kiša ili ne. Nema sunca, to je bilo bitno. Nas 10ak okupiralo je stenu i kada završimo nalazimo se na vrhu i spuštamo u kamp. Zadovoljini i suvi. Odlična uvertira za ono što nas čeka narednih dana. 
Sledećeg dana krećemo ka Štitanu, a neki ka Surdupu. Pristup zahtevan, oko 2h otrpilike. Velika je nadmorska visina i dok smo u senci prijatno je za hodanje. Sunce na 2000m prilično prži pa smo zato ubrzali i eto nas pod smer.

u pauzi "šacujemo" smer
"Sanjam bleki",200m, 7-. Znajući crnogorske ocene (uvek imam osećaj da su neke od njih makar pola ocene više nego naznačene :), imala sam mali strah. Naročito zbog toga što je to bilo prvo ponavljanje date smeri i niko nije mogao da mi kaže približno stvarnu ocenu. No hrabre sreća prati. Prva dužina je izuzetno lepa i čvrsta ljuska sa dosta mesta za međuosiguranja. Britanska škola me je učila da ona treba da budu česta i sigurna pa tako i radim. Na kraju cuga ostaje mi malo šta za pravljenje sidrišta i oko kloce stavljam traku koju pojačavam jednim frendom. Izlazimo zatim na travnatu policu gde mi noge kližu kao po ledu skoro. Rukama se hvatam za travu i odolevam nagonu da i glavu tu zabijem, sigurnosti radi, naravno. Stojimo ispod najtežeg cuga i izvlačimo slamku da ravnopravno i bez varanja odredimo ko će da vodi. Pik pada na mene. U opisu piše da su u ključnoj dužini potrebni mali frendovi i čokovi. Vršim drugačiji raspored opreme i krećem. To je to. Mali čokovi se savršeno uklapaju u pukotine. Prolazi tih par metara a ja ulazim u žljeb, koji se kasnije širi u kamin. Rancem neprestano češem o stenu i pored toga što su mi podlaktice napumpane razmišljam o mnogo drugih stvari. Gde staviti međuosiguranje kad tako velike frendove nemam, na koju stranu staviti noge, a šta sa rukama. Dok mi se bezbroj pitanja vrzma po glavi trudim se da se koncetrišem i ostanem mirna. Pitanja se nižu,a ja sam, gle izašla iz problema. Čeka me razlomljen teren, lagano penjanje. Stiže supenjač i odlučujemo se za simultano penjanje ostatka smeri. Na vrhu pravimo kratak predah, ostale ekipe u Surdupu su blizu kraja takođe, ali odlučujemo da krenemo dole. Silazimo preko oštrog i velikog kamenja pažljivo, ćutke. Ipak, to nije bilo dovoljno da moju slabu nogu ostavi nepovređenom. Skočni zglob je opet natekao i nogu pred nogu, oko sat i po vremena hodanja po suncu, konačno stižemo u kamp. Jasno mi je da će najveći napor koji ću imati narednih dana biti šetanje do jezera i plivanje u istom.


Mirovanje mi teško pada kad znam da me okružuju izvanredne stene za penjanje. Ipak, svoje telo moramo slušati. A slušala sam i oduševljenja onih koji su sledeći dan penjali u Pasjaku. Bilo mi je izuzetno drago da su zadovoljni, probali nešto novo, naučili i videli nešto što do sada nisu. Osećala sam se kao da sam ja penjala, skoro. U subotu veče nezaobilazni roštilj uvek ljubaznih domaćina. Druženje pod vedrim nebom, pored vatre, neprocenjivo. Predeo je fanstastičan.  Koga više zanima o smerima i penjanju više informacija ima na sajtu http://www.montenegroclimbing.net/.
Ovog puta nisam lutala, iskustvo se stiče godinama :) Pričalo se o budućim akcijama, a ja sa nestrepljenjem i velikom nadom očekujem ispunjenje tih planova. Sezona je počela i nadam se da mi povreda neće praviti mnogo problema u narednim pohodima. Visoka brda nas čekaju....i ja čekam njih.