понедељак, 27. фебруар 2012.

Faza: "topljenje"

"Kako sam se nadala dobro sam se udala" fraza je koja savršeno opisuje ovu avanturu. Krenula sam na put sa ubeđenjem da se led istopio, ali isto tako nepokolebljivom nadom i optimizmom da ga ipak ima. Uputili smo se na penjanje zaleđenog vodopada u Topli Do koji se nalazi na Staroj planini. Majka priroda, tačnije lavina koja je preprečila put omela nas je da do tamo i stignemo. Tako sam, pomalo razočarana, slušala dalje planove i razmatranja o sledećoj stanici. Bila je subota, ne tako hladan, ali tmuran dan, dan republičke akcije uspona na Trem. Uprkos činjenici da je tamo veliki broj planinara bio rešen da se domogne vrha odlučili smo da penjemo možda neki koluar sa severne strane. Nismo znali da li je sneg pogodan za tako nešto, ali ipak produžavamo u tom smeru. Ulazimo u Jelašničku klisuru i mene obuzme nostalgija penjanja suve stene :) Sa naše desne strane ukaže se stari, dobro znan vodopad Ripaljka ovog puta u nešto drugačijem izdanju, zaleđen! Sreće i radosti za sve nas. Istina, bilo je to kratko, ali neverovatno iskustvo u lednom penjanju. Moj prvi put. Nisam stručnjak u procenjivanju leda, ali činilo mi se da će ovaj dobro da drži. Jeste se držao, što bi se reklo jedva, ali poslužio je svrsi.

Poučena iskustvom dry toolinga znala sam da alatke ne treba previše jako stisnuti, ali jedno je umeti a drugo primeniti. Krećem levom stranom, onom koja beše manje mokra. Zabijam alatke dosta duboko pa tako imam malih problema prilikom vađenja istih. Stižem do vrha tužno konstatujući da je već kraj. Osiguranje je bilo postvaljeno na top, tako da o eventualnom padu uopšte nisam birnula. Mala pauza za sumiranje utisaka i nasmejana krećem i desnom stranom. Pre mene tuda je prošao Peca i reče mi kako je mnogo mokro te bi trebala da budem brza. No to sam i sama videla :) Voda je curila svuda po meni dok sam par puta pokušala da se maknem od zemlje. Upornost se uvek isplati. Kritičan deo je prošao,pravim još nekoliko sličnih pokreta i ponovo sam na vrhu. Oko desetak metara ličilo mi je na jedan jedini. 

Sledećeg jutra odlazimo na Suvu planinu. Mimi nas savetuje da je najbolje da odemo na Mosor. Biće tu nekog penjanja, kako nam je objasnio. Oko sat i po vremena pešačenja po dubokom isprćenom snegu kroz koji sam ipak bezbroj puta propala i eto nas ispod stene koja vodi na vrh Mosora (984mnv). Samo sam je željno pogledala i nastavila da pratim ostale shvatajući da tu nikakvog penjanja neće biti. Pratili smo markiranu stazu koja vodi na vrh. Požalila sam se Peci i on mi spremno predlaže da penjemo i izvučemo neku liniju :) Moje prvo penjanje zimi, u gozjericama. Nemam informaciju da li je tu neko penjao i kuda. Stena izgleda ovako (slika pozajmeljena sa neta)

Nije bilo mnogo snega, pa ni potrebe za korišćenjem bajli. Smer je duga oko 80 metara. Prva dužina ocene je tri, a u sledećoj nailazimo na mali krušljivi preves za koji bih rekla da je u detalju pet plus. Stegnuta sam i teže mi je da se namestim nego da imam penjačice na nogama. Sigurna sam da će to držati, ali se ipak osećam nekako čudno. Za 50 min smo na vrhu i divimo se lepotama krajolika. Ponovo se podsećam šta je to što je vredno življenja i radovanja novom jutru. Silazimo dole, brže nego što smo se popeli i konstatujem da u stvari i nije tako loše kao što sam mislila da će biti. Naprotiv, bila je to odlična akcija. Penjanje u ledu koje sam tako dugo iščekivala, trening i uspon na Mosor i to penjanjem suve stene... Desiće nam se sve ono što želimo, potrebno je samo želeti dovoljno jako. 

понедељак, 20. фебруар 2012.

Pobesneli skijaši

"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili.


takozvani  Planinarski dom
Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za mene. Natovarili su me tim dugim čudnim stvarima koje su bile više od mene,nekim ogromnim i teškim cipelama i štapovima i rekli "Super ako nisi nikad stala na skije, prvih par puta je uvek teško". Naučili su me par osnovnih koraka i nagovorili da se uhvatim za ski lift i spustim sa negde otprilike polovine staze. Ono što je bilo bitno je da mi skije stoje više paralelno u odnosu na padinu kako ne bih dobila veliko ubrzanje i mogla da kontrolišem pravac kretanja. Meni to nije odmah pošlo za rukom. Spustila sam se,a sada ni sama ne znam kako. Znam samo da sam zabadala štapove,klatila se sa noge na nogu i održavala ravnozežu da ne padnem. Istina,to mi je pomoglo samo prvih par metara. Sledećeg momenta već sam ležala u snegu, nogu visoko u vazduhu i slušala instrukcije kako da ustanem. Sa još par sličnih padova dolazim do podnožja padine i u panici shvatam da nisam pitala kako se to u stvari zaustavlja i staje. Tako sam odlučila da padnem, jer je to bio jedini način da se zaustavim. Barem jedini meni tada znan.

ski staza na Besnoj kobili
I nije toliko strašno kao što izgleda. Hvatam se opet za ski lift i krećem u novi spust. Velika je magla i skoro da ništa ne vidim pred sobom. To me je pomalo plašilo, jer poznajući svoje skijaško umeće, postojala je velika mogućnost da se sudarim sa nekim :) Ipak do toga nije došlo. Posle sat vremena skijanja počinje da veje sneg i duva vetar. Isključuje se ski lift i završavamo skijanje tog prvog dana. Mnogo samog skijanja, ruku na srce, i nije bilo.Dosta se vremena izgubi u redu za ski lift. Sreća da su tu bili drugari iz Niš koji su učinili da to i ne izgleda tako dugo, već svojim zanimljivim pričama i akcentom sve to učinili mnogo podnošljivijim :) Sledećeg jutra je već bilo bolje. Prvi put prilikom spusta sam se ispadala za ceo dan. Trebalo mi je malo vremena da uđem u štos,što bi se reklo i počnem da primenjujem ono što sam naučila prethodnog dana. Napredovala sam i svaki put bila sve zadovoljnija.


Posledenjeg dana sunce nas je obradovalo. Tad sam prvi put videla kako okolina u stvari izgleda. Predivna je. Šume prekrivene snegom koje se prostiru po blagim i strmim padinama pozivaju nas da istražujemo. Mene je ovakav prizor inspirisao da ne odustanem i usavršim svoju tehniku koliko je god moguće dok ne krenemo kući. Kako je vreme prolazilo meni je bivalo sve lepše i zanimljivije. Uživala sam u tome kako sada umem da se spustim,pravim zavoje bez upotrebe štapova i zaustavim se kad god to poželim :) Tako mi je palo na pamet da se spustim van staze,kroz dubok i neutaban sneg, takozvani celac. Tehnika je bila nešto drugačije jer je trebalo osloniti se unazad i izdići vrhove skija. Dobro mi je išlo jer sam svakako imala problema sa ravnotežom,tj naginjanjem napred. Spustila sam se i dobila komplimente da sam dobro to izvela.  I taman kad mi je sve lepo krenula Laza me zove da polako završavam i krenem na ručak. To je značilo pakovanje i povratak kući. Eh, da mi je samo još par dana i to tako sunčanih i divnih kao što je jučerašnja nedelja.