среда, 07. октобар 2020.

Večiti tečajac

Pre detaljnog opisivanja smera i penjanja podeliću svoja razmišljanja na temu povreda u sportu. Niko od sportista ih ne voli i često ih ne shvatamo ozbiljno. Kao posledica duge sportske karijere naviknemo i da živimo sa njima. Kad nas nešto zaboli u toku ili nakon treninga, kažemo onu čuvenu "ma nije to ništa", nekoliko dana mažemo različite kreme i to prođe. Mi nastavljamo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo; sve ide kao i pre. Retko imamo vremena da radimo na otklanjanju nedostatka koje su do povrede doveli. Uvek rešavamo posledice, retko uzrok. Vrtimo se u krug, sve do momenta dok nas nešto toliko ne zaboli da onemogućava pokret i normalno funkcionisanje. Tako je bilo i sa mojom desnom rukom. Na jednom treningu napravila sam nezgodan pokret i ruka je počela da me boli. Nekoliko dana smanjene aktivnosti, kreme protiv bolova i naizgled rešen problem. Penjanje na Veležu, bol se vraća ali brzo prolazi. Sve je podnošljivo zarad ostvarenja višeg cilja, penjanja. Proredila sam treninge, bol postepeno nestaje i već dogovaram penjanje u Gornjaku. Sve prolazi odlično, ali na vrhu drugog smera, baš kad je bilo najteže osetila sam oštar, probadajući bol. Nagon za održanjem je jači i naravno to me ne sprečava da bezbedno popnem smer. Kako se ruka hladi mogućnost pomeranja je sve manja. Boli toliko da mi je neprijatno čak i u mirovanju. Nije dobro, kažem sebi. Opet sam se polakomila i bila nestrpljiva. Verujem da ću u budućnosti biti pametnija. Dobro poznati scenario je ovog puta izostao i oporavak traje duže nego što sam želela. Iza mene je dug period mirovanja, fizikalnih terapija, vežbanja i puno razgovora sa samom sobom. Kao zaključak priče o povredama istakla bih to da je bitno prepoznati simptome, poznavati svoje slabosti  i balansirati između onog "nije to ništa" i "vreme je da se ovim ozbiljno pozabavim". Svaka čast onima koji sebe ne dovedu u ovu sitaciju, potrebno je puno samokontrole. 
Vraćanje u trenažni proces nakon povrede je priča za sebe. Puno straha, malo samopouzdanja i malo više neizvesnosti. Tu je bitno kontrolisati se i biti umeren. Za sada mi dobro ide. Nakon nekoliko probnih treninga, željna stene sa Milošem dogovaram nedeljno penjanje u Gornjaku. Pridružuje nam se Bojan i penjaćemo u trojnoj navezi.
Smer Večiti tečajac prvenstveno su popeli Nemanja Čizmić i Darko Daljević iz Alpinističkog odseka Beograda, a prvo ponavljanje uradili Jelena Jakovljević i Radomir Mikić. Smer se nalazi u sektoru ladne vode, 10ak metara desno od smera 29 alpinista. Prve utiske o smeru dobila sam od Nemanje prošlog proleća kad je rekao da nije mnogo teško, ali da je nebezbedno, nema mesta za međuosiguranja. Isto to potvrdila je Jelena u svom izveštaju, retka međusiguranja. Ovo svakako nije nešto što se poželeti može, ali vredi probati. 
Foto-skica smera, autor Bojan Trailović

Mogućnost postavki međuosiguranja u tradicionalnom alpinističkom smeru je često subjektivna i zavisi od navika, sposobnosti i preferencija. Kada sam počela da istražujem ovaj svet upotreba čokova i frendova je već bila široko rasprostranjena i to je nešto što me prvo asocira na tradionalno penjanja. Uz iskustvo i mnogo popetih smerova moje oko je postalo vešto da skoro savšreno proceni pukotinu za frend ili čok koji najboje odgovara istoj. Klinove nisam često koristila, pa mi je teško da razmišljam o njima kao sigurnoj postavci, iako to nesumnjivo jesu u svim stenama našeg podneblja. Verujem da su takva razmišljanja imali i prvi penjači i prvi ponavljači smera.

Miloš na početku prvog cuga

Miloš se odlično snalazi sa klinovima pa tako u prvih osam metara smera postavlja dva sigurna. Potrebno je poneti deblje klinove. 
Smer počinjem lepom pločom sa krimpovima i rupicama, penjanje je pravo uživanje. Sa desne strane nalazi se velika ljuska koja je nesigurna i zvoni, ja sam je zaobišla, ali verujem da može poslužiti za prenos težine. 

Nakon ploče sa krimpovima i sitnim gazovima ulazi se u žljeb koji vodi na lakši teren. Žljeb je u blagom previsu, a ispod njega je moguće postaviti mikro frend. 
Drugi cug je prelepa, čvrsta ploča koja podseća na stene Paklenice. Oštro, sitno, ali sigurno. 
Ulaz u ploču drugog cuga

Zaista sam uživala u penjanju i želela da traje što duže. Treći cug vodi kratko na dole, tj potrebno je otpenjati, a zatim preći preko trbuha i nastaviti dalje pločom do grebena. Detalj na trbuhu je kratak, ocene oko VI.

Boki nakon detalja u trećem cugu

Prvi cug je VII-, drugi VI i treći ima detalj VI/VI+. Smer mi je izuzetno prijao jer su ploče moj stil penjanja. Šteta što je visina stene samo 100m. Odličan smer, preporuka svima koji se snalaze u ovim ocenama.  
 P.S. Fotke Bojan Trailović i Miloš Milanović





понедељак, 14. септембар 2020.

Gornjak-mesto neprolazne inspiracije

Članovi alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca su stalno aktivni na penjalištu Gornjak. Uređuju planinarske staze, prilaze do smerova, otvaraju nove blokove i penju prvenstvene smerove. Pravi primer staranja o penjalištu od strane lokalnih penjača.

Boki (Bojan Trailović) mi je pisao o smeru koji je popeo nedavno. Kaže težak, ali lep, čvrst i penjiv. Odmah sam se zainteresovala, a nije mnogo prošlo da se želje pretvore u realnost. U istom bloku je popeo i jedan prvenstveni smer(Unin greben) te ih sada ima 4.

1.Šrapnelski 2. No-Mi 3.Poligonski 4. Unin greben, fotografija preuzeta od AO Vukan


Dogovaramo penjanje u nedelju, Miloš i ja, kao jedna naveza; Boki i Ana Stojanović kao druga. Sa nama je krenuo i Novica Jovanović koji je prvenstveno popeo prve smerove u ovom bloku. Neće da penje, ali želi da nas gleda i daje smernice ako bude potrebno. Veseo susret nakon dugo vremena svima je prijalo.

 Do ovog bloka dolazi se iz sela Ždrelo, sa parkinga iznad crkve. Prilaz vodi planinarskom stazom koju su Novica i Boki markirali. Boje se ne vide baš jasno, ali stazu nije teško pratiti. U jednom momentu sa staze se skreće desno i tu Novica vadi pribor za obeležavanje.

Novica obeležava stazu

Napravili smo čovečuljak od kamenja i pažljivo obeležili stazu do ulaza u smerove. Blok je nestvaran, izrazit, čvrst i izgleda teško, da bi se do njega stiglo potrebno je oko sat vremena. Vredi.
 Prvo penjemo smer Šrapnelski koji do sada nema slobodnog ponavljanja. Počinje laganim terenom, ali već nakon 15ak metara penjanje postaje ozbiljno. Otvoreni žljeb koji je konstantan i nema puno mesta za međuosiguranja. U žljebu postoje ukupno 4 klina od kojih su 2 od prvih penjača, a druga dva od prvih ponavljača smera :) 
Foto Bojan Trailović, smer Šrapnelski

Korisni su svi i mnogo olakšava činjenica da kad je teško ne mora mnogo da se razmišlja o međuosiguranjima. Težina je konstantna, a obzirom da penjem prva teško mi je da razmišljam o oceni, to je zadatak drugog penjača. Ipak, kad umorna dođem na štand zaključujem da to sigurno mora biti VI, a verovatno i VI+ obzirom da su na mnogo mesta gazovi na trenje, a hvatovi za ruke baš sitni. Uspela sam da postavim dva čoka i frend. Uvek je izazov naći pravu meru postavljanja međuosiguranja, čine nas bezbednijim ali isto tako troše snagu jer se držimo u nezgodnim položajima da bi ih postavili. Ponovo je stvar u balansu između straha, želje za sigurnošću i efikasnog penjanja, tj štednje energije. Lepota sporta.


Drugi smer nema ponavljanja i ocena je teža. Zove se No- Mi jer su prvi penjači Novica i Miki Janković. Oba smera popeta su 2015.godine, zaista vredni usponi.
No-Mi, skicu napravio Miloš Milanović

 Smerovi dele prvi štand, ali ne i prvi cug penjanja.
Ponovo lako na ulazu, a zatim teško penjanje. Prvi je detalj obilaska previsa gde su prvi penjači ostavili jedan klin. Dalje se nastavlja otvorenim željenom do ispod dve pukotine, leve i desne.  Ispod pukotina, u rupi, pravimo štand. Na štandu smo ostavili siguran klin. Smer prati levu pukotinu koja nudi zaista teško penjanje ocene VII. Nema konkretnih hvatova, a gazi se trenje. Težina traje svega nekoliko metara, ali je teška za slobodno penjanje. Prvi penjači su je ocenili A1. U pukotini je takođe ostao jedan klin. Nakon izlaska iz težina ide se levo i potom bridom na vrh stene. Oba smera su duga 70m.
Detalji smera
Silaz iz barijere je levo kroz šumu i potom siparom do pod smerove. Oba smera smo popeli pre izlaska sunca, a zatim smo se rasterećeno spakovali i lagano krenuli dole.
Nakon kafe i rashlađivanja u restoranu stižu Ana i Boki koji su ispenjali prvenstveni smer u steni Triangl. Više informacija o smeru na fb profilu AO Vukan. 
Lep i uspešan vikend sa dobrim domaćinima. Vratićemo se u Gornjak i jedva čekamo da istražimo neku novu stenu. 



субота, 05. септембар 2020.

Super G na Veležu

Smer - put kojim se alpinista kreće u steni; nakon prolaska prvi penjači ostavljaju skicu i opis koja ostalima služi kao putokaz. Nakon više ponavljanja smer postaje prepoznatljiv, logičan i pitomiji nego što je to bio na početku. Kada naiđemo na neki trag (stari klin, prusik, omču i sl.) prvih penjača znamo da smo na pravom putu, to uliva sigurnost i podstiće samopouzdanje.

 Ipak, kao i u svemu novom...puno nepoznanica vezano za linije smerova, težine i uopšte bilo kakve sveže informacije o istim pozivaju nas i inspirišu. Na Veležu više od 70% smerova nema prvo ponavljanje, što je zaista prava retkost za ovako kvalitetnu i relativno pristupačnu stenu.

Super G su prvenstveno popele 1987. godine dve naveze koje su se smenjivale u vođstvu; jednu navezu činili su Laza Radivojac i Edin Durmo, a drugu  Željko Marić i Sead Mujić. Približna visina smera je 340m, a ocenili su ga IV, V. 

Prvih 120m metara proteže se  po Davorovom smeru, a na položenoj travnatoj terasi se smerovi razdvajaju. Davorov, sistemom kamina i žljebova nastavlja pravo na gore, dok se Super G odvaja u desno. 

Tehničko penjanje mi nije jača strana. Obzirom da sam u alpinizam došla iz sportskog penjanja, podrazumevalo se da sve penjem slobodno i bez sedanja u pojas. U razgovoru sa različitim alpinistima shvatila sam da to nije svojstveno ovoj disciplini. Razumem neophodnost istog kada je stena duga 1000m, penješ nešto na granici svojih mogućnosti, prelaziš zaleđene deonice pa se zatim mučiš u teškim ocenama suve stene, naiđeš na deo teško slobodno penjiv pa ih pređeš uz pomoć lestvica. Da ne pričam o tome koliko je bitno biti spreman da na bilo koji način savladaš stenu kada ulaziš u nju prvi put i ne znaš šta te očekuje. Sa druge strane, smerovi u Srbiji su daleko od svega gore navedenog, pa tako nisam razumela zašto bi neko detalj ocene V+ prelazio na A0, tj hvatajući se za komplet. Sada shvatam da je to usled nedostatka treninga i upenjanosti, uzrokovano strahom od pada koji nas često nadvlada u teškim deonicama. Trenažni proces planiran, kontinuiran i evaluiran od strane stručnog lica je osnova svakog sportskog podviga. Alpinizam je kompleksan jer zahteva od sportiste da bude spreman da različite vrste priprema (tehnička, taktička, fizička, mentalna) iz različitih aktivnosti (penjanje, hodanje uzbrdo sa teškim rancem) u datoj situaciji iskoristi na najbolji mogući način. Zato, ako hoćemo da budemo brži, bezbedniji, sigurniji u sebe neophodno je da treniramo pre odlaska na planinu. 

Zbog toga što nikada nisam besprekorno ovladala tehnikom penjanja uz pomoć opreme, tj tehničkog penjanja nisam se osećala bezbedno da ulazim u smerove gde postoji tehnička ocena veća od A0. A1 je za mene bilo nezamislivo teško, bez obzira koju slobodnu ocenu imao smer, pa me je to odbijalo da se usudim da krenem u Davorov. Znala sam da smer ima slobodnih ponavljanja, ali kada niste dovoljno sigurni u sebe opravdanja mogu biti razna i uverljiva. 

Nakon saznanja da su prethodni vikend ljudi koje poznajem (Džoni i Igor) uspeli slobodno da popnu Davorov smer, Miloševa želja da penje smer Super G nije mi se više činila toliko nedostižna. Bila je to i moja želja, ali sam je nesigurna, gurala od sebe.

Pogled na smer iz podnozja
Pogled na smer iz podnožja


Želja je postala realnost kada smo kročili u prve metre Davorovog smera. 

U prvim dužinama Davorovog smera


U prve dve dužine, koje su kratke i mogu se spojiti ima puno klinova. Težina je konstantna, ali klinovi ulivaju sigurnost. Stena je čvrsta, ocene od VI do VI+. Na izlasku iz težina su vertikalne ploče sa  nesigurnim velikim blokovima pa je potrebno biti oprezan. Nakon ovoga sledi jedna puna dužina (ili dve kraće) kojom se stiže do razdvajanja smerova. Čvrsta stena koja nudi lepo i ne preterano teško penjanje je prava poslastica. Penjemo dosta brzo i zadovoljno ulazimo u Super G. 

Skica smera, napravio Miloš Milanović

Liniju smera nije teško pratiti jer vodi logičnim, najlakšim putem na gore. Uprkos tome što nema nikakvih tragova prvih penjača uvereni smo da smo na dobrom putu.

Na štandu

Lako smo našli prečnicu u desno, koju su prvi penjači opisali kao tešku. Ocenjujem je sa V-, a potom pravim štand u podnožju otvorenog krušljivog cuga koji je ključan i naporan. Mesta za međuosiguranja su dobra i to je ono što ohrabruje. Od opreme smo najviše koristili  čokove i frendove. Cela dužina je konstantna, a najteži detalj je prelazak preko trbuha gde su hvatovi i gazovi krušljivi (VII-). Nakon detalja izlazi se na lakši teren, a štand je u podnožju širokog kamina. 

Kamin je čvrst, a niži ljudi neće biti u mogućnosti da penju kaminski, već će morati da izaberu stranu i da po njoj penju do užeg dela. Ja sam izabrala levu, učinila mi se lakša.

Špaga u kaminu

Nakon kamina završavaju se težine i potrebno je ići malo u desno, te najlakšim putem na vrh stene. Ovde smo se razvezali i brzo popeli preostalih stotinak metara. 

Ceo smer popeli smo slobodno i ocenili ga sa VI+ (VII- detalj). Visina smera je približno 340m, a dužina oko 450m. 

Na vrhu smera

Sa vrha dobro poznatom stazom u desno do abzajl linije. Do abzajl linije hodali smo čitavih sat vremena. 
Da budem iskrena, penjanje nije teško kao što sam očekivala. Moj strah je bio mnogo veći. Zadovoljna sam brzinom penjanja i pronalaskom linije smera. Ni jednog momenta nije bilo nervoze, dvoumljenja niti bilo kakvih nedoumica. Osećaj napredovanja ispunjava. 
Silazimo u kamp pre mraka gde nas čeka Lofa. Odmah smo počeli sa spremanjem hrane, dug je bio dan. Zapalili smo vatru, a ubrzo dolazi i naš dobri Aca, domaćin koji je uvek tu za sve što nam zatreba od informacije do podrške. 
Sutrašnje jutro provodimo bezbrižno ispijajući kafu uz pogled na veličanstvenu stenu. Pakujemo se i polazimo, već razmišljajući o sledećem dolasku. 
Činjenica koja me posebno raduje je ta da je smer prvenstveno penjao moj trener i mentor Laza Radivojac, a nakon mnogo godina kada sam stasala kao alpinista uspela sam prva da uradim ponavljanje istog. Naravno, hvala Milošu za želju koju je prepoznao i podstakao me da istu zajedničkim snagama ispunimo. 


петак, 31. јул 2020.

Stenama Bosne i Hercegovine

Već dugo se rečniku naše okoline  moje "idem na odmor" tumači kao "oni nisu normalni, večito po nekim planinama, tako se zamaraju?!". Ipak, različito tumačenje istog pojma je prihvatljivo, čak i poželjno. Zamislite kada bi nekog ko voli izležavanje na plaži i izlaske svako veče poslali na moj odmor, ili obrnuto. Zato, živele različitosti i uživali svi mi u njima, jer odmor je sve ono što nas kad se vratimo čini spremnijim za radne obaveze, ma kako mi fizički umorni bili.
Sreća je da u regionu ne nedostaje materijala za odmor, pa smo planirali penjanje na Izgoreloj Grudi, Blagaju i Veležu. Nakon proveravanja vremenske prognoze Blagaj je odmah ispao iz kombinacije, nema dovoljno lepih dana, hoćemo da budemo u planini što više.
Prva stanica bila nam je sada već poznata stena Izgorele Grude na planini Prenj. Mahir nas vozi do kraja makadamskog puta, a zatim nastavljamo peške do pod stenu. Na početku staze čekaju nas slatke maline i poneka jagoda, hvala za slatku dobrodošlicu veličanstveni Prenju! Do ulaska u šumu je visoka trava, ali uspevamo nekako da se orijentišemo. 
 Trebalo nam je sat vremena do bivak mesta i po dolasku odmah postavljamo kamp. Spremamo večeru i pakujemo opremu za ujutro. Noć je bila topla i prijatna za spavanje.

Priprema bivaka pod stenom Izgorele Grude
Penjemo Dijagonalni smer, čije prvi tri dužine idu po liniji abzajla. Zatim ide deo hodanja, pa onda opet ulazimo u stenu i penjemo do kamina. Do ulaska u kamin ima tri puna cuga penjanja. Teren je dosta širok i treba naći najbolju putanju. Srećna sam jer smo naišli na stare klinove koji ukazuju da smo na pravom putu. Visina stene je 500m, a penjanja ima oko 700m. Pravi alpinistički uspon.
Smerovi u steni Izgorele Grude, skice autora Bojan Pollak 

Dužina u kaminu je zahtevna, a sem toga nema značajnih težina u penjanju. Kamin smo popeli u dva cuga, mada je moguće spojiti ga u jedan. Detalji su teški, kamin je uzak i bez mnogo dobrih hvatova.
Prvi detalj u kaminu

Iako nemam puno iskustva u penjanju kamina, rekla bih da su detalji ocene minimum VI+. U detaljima se nalaze klinovi prvih penjača, a jedan klin smo i mi ostavili po izlasku iz prvog detalja. Sem ovih detalja težina je konstanta ocene V+. 
Kao i u svakoj velikoj steni, imperativ je kretati se brzo i efikasno. Nema izgovora, nema oklevanja, samo sigurno i brzo savladavati vertikalne metre. Svi mogu da savladaju stenu, a u brzini i sigurnosti se ogleda razlika između prosečnih i vrhunskih, to je mera kvaliteta. U tom kontinuumu (prosečni-vrhunski) egzistiramo, nekad bliže jednoj a nekad drugoj tački, težeći da idemo ka desnoj. Za napredak treba puno uloženog vremena, truda i žrtve. U suočavanju sa velikom stenom nema laži i prevare, dalje može samo onaj ko uspe da prevaziđe sebe.

Nakon kamina ide još jedan pun cug do izlaska na kleke. Tu se čini da je kraj smera, ali potrebno je ići desno na očigledan steber i pronaći najlakši izlaz na rub stene(1 cug). Mi smo penjali sa desne strane stebera, eksponirana dužina čvrste stene ocene IV.
Sa vrha, nakon upisivanja u knjigu, odmah krećemo u silazak. Dobro poznata jaruga i kleke koje traže maksimalan oprez.
Silazimo umorni i odlučujemo da prespavamo još jednu noć u bivaku.

Sutradan peške silazimo skroz do sela Ravna za šta nam je trebalo 4 sata hodanja sa teškim rančevima. Odličan trening.
Posle osveženja u zeleno-plavoj vodi Neretve, preko Mostara i Nevesinja stižemo na Velež.
Posmatranje vodiča u kampu, u pozadini stene Veleža
Velež nas je opčinio još pri prvoj poseti, pa sa nestrpljenjem očekujemo da ponovo penjemo tu. Do mesta za kamp, koje se nalazi pored šumarske kuće, ne može se doći kolima jer postoji rampa. Ovim delom upravlja šumarko gazdinstvo Botin pa je svaku veću grupu neophodno najaviti. Od rampe do mesta za kamp ima oko 2km.
Postavili smo šator, spakovali opremu za sutra, večerali i bezbrižno zaspali.
Probudili smo se u 5 ujutru, spremni da krenemo, ali pored toga što je srce govorilo da, telo i mozak su rekli ne. Nisam bila spremna za još jedan ekstremni napor. Pri samoj pomisli na pristup, penjanje smera, a onda na kraju dugotrajan i težak silaz osećala sam umor. Laza me je davno naučio da je bolje pogrešiti u nameri da ne krenemo na uspon, nego da krenemo. Ako se bez motivacije uputimo u smer kod prvog problema, usled umora i pada koncentracije sistem se ruši kao domine i neželjeni efekti su brojni.
Dan u kampu proveli smo bezbrižno i opušteno. Priznajem da me je pomalo mučila griža savest zbog odluke, jer šta ako je ovo poslednji lep dan, a mi ga nismo iskoristili. Šta ako bi sve prošlo ok, a ja se nisam usudila da krenem. Upletena u klupko različitih "šta ako" scenarija borila sam se da prekinem tok misli i vratim se u sadašnjost. U sadašnjosti sam umorna i nespremna za nov izazov, treba mi odmor kako bih opet bila spremna za podvig. Uprkos raznovrsnim slikama o sebi kojima robujemo, često nametnutim od strane drugih, uvek je dobro duboko oslušnuti sebe. Tu se krije adekvatan odgovor na naše potrebe, i ma koliko se činio kukavički, sulud ili glup, uvek je ispravan.
Sledeće jutro krećemo sveži i za dva sata hoda već smo pod ulazom u smer. Opremamo se i oko pola 9 krećemo sa penjanjem. Prvi cug vodi po jaruzi i penjanje nije teško.
Miloš u prvom cugu
 Druga dužina je zanimljiva, previs sa dobrim hvatovima i dosta klinova prvih penjača koji su dobra međuosiguranja, konstantno penjanje ocene V+.
Katarina pred ulazom u detalj, druga dužina
Nakon izlaska iz previsa  potrebno je ići blago u desno i na polici napraviti štand. Zatim popeti jedan kratak cug do sledeće police,  odakle se nastavlja sistemom kamina i žljebova logično nagore. Smer prati logičnu liniji, a skica i opis su detaljni te nema problema oko penjanja. U kaminu smo naišli na nekoliko starih omči i prusika. Na dva ili tri mesta u kaminu potrebno je preći preko previsa, ali sem toga penjanje nije teško.  Na sredini smera čeka nas ono po čemu je isti i imenovan, Presenečenja (na slovenačkom Iznenađenje). Ogromni ponor, duboka jama čiji se kraj ne sagledava. Iz nje se čuju ptice, izbija hladnoća a štand se nalazi na malom zaglavljenom kamenu na samom rubu jaruge, priroda je pravo čudo!
Iznad jame
Oblaci iznad nas sve vreme prete, ali penjemo brzo i ne gubimo vreme. Nadamo se da će nas kiša poštedeti. Nakon jame potrebno je preći na zid levo i penjati pravo na gore, najlakšim putem, a potom se nailazi na drugi detalj smera, previs ocene V+. Ova deonica je kratka, a posle toga nastavlja se lakše penjanje. Skicu i opis je lako pratiti, nema orijentacijskih problema.
Smer je dužine oko 500m, a popeli smo ga za 6 i po sati.  Konstantniji je od Dijagonalnog i penjački zahtevniji, iako je sam kamin u pomenutom smeru teži.
Na vrhu barijere idemo desno i ovaj put bez problema pronalazimo abzajl liniju. Pažljivo se spuštamo i u kamp stižemo pre mraka. Srećni smo zbog te činjenice, iako  smo očekivali takav razvoj događaja.
Dva duga smera u kratkom periodu su nas umorila i ponovo istakla značaj motivacije i dobre pripreme, fizičke i psihičke za bezbedan boravak u planini. Planirani trenažni proces je  osnova svega i dokle god ovo ne bude široko prihvaćeno i primenjivano nema napretka. U našem području, sve se svodi na lične ambicije bez organizovanog tima i plana, pa u svetlu toga dolaze i rezultati- idividualna uspešna iskakanja  koje ostatak ne može da prati. Kada svi budemo trenirali i počeli da penjemo u velikim stenama, desiće se i šansa za razvoj. Do tada, hajde da vredno treniramo, planiramo i sarađujemo!
Dan nakon penjanja vreme je drastično počelo da se menja, a u okolini Mostara zadesilo nas je nevreme. Sreća da nismo bili u steni i da su nas sve dobre odluke i iskustvo doveli tu gde jesmo, bezbedni van planine. 

  

недеља, 21. јун 2020.

Alpinistički dragulj- Romanija

Na Romaniji sam sa Lazom popela svoj prvi alpinistički smer, Centralni brid. Još uvek rado prepričava anegdotu kada me je nakon ispenjanog smera pitao kako mi se čini alpinizam, a ja odgovorila dosadno, da je sve mogao da očekuje na svetu sem takvog odgovora. A meni je stvarno  tada bilo dosadno, mlada i sportski penjač u vrhunskoj formi tragala sam za teškim pokretima i sitnim hvatovima. Toga nije bilo, ali moram priznati da me je zaintrigiralo kada mi je Laza rekao "ti ćeš sigurno biti alpinista". Iz poverenja, ali i želje da otkrijem da li će se to stvarno desiti prihvatala sam njegove predloge da penjemo još neke smerove. Drugi smer koji smo penjali bio je Okomiti i tu mi se alpinizam učinio težak. Nakon toga sam uz Lazino mentorstvo nastavila da istražujem i sva penjačka, alpinistička i životna iskustva dovela su me ovde gde jesam.

Romanija sa svojim fenomenalnim ambijentom i atraktivnim, teškim smerovima  i danas je za mene interesantni alpinistički poligon. Sezonu penjanja smo, pritisnuti okolnostima na neko vreme pauzirali i zato je bila odlična prilika da posetimo ovo penjalište sa kratkim smerovima i lakim pristupom. 

Za Romaniju postoji Alpinistički vodič (autori Edin Durmo i Slobodan Žalica) koji je izdat krajem osamdesetih godina. Neki smerovi su nakon toga popeti slobodno te je ocena promenjena i to treba uzeti u obzir prilikom planiranja uspona. Link za vodič - ovde
Poslednjih godina, popeto je još novih smerova, a informacije o istim mogu se naći u postu alpiniste iz BiH Admira Andelića, poznatiji kao Tomba - ovde. 

Prvi dan smo penjali Vjetreni smer, koji je na ključnim mestima, u prvoj dužini opremljen sa dva bolta. Lepi pokreti i čvrsta stena bili su pravi užitak nakon dugo vremena pauze. U drugom cugu smo pre ulaska u detalj ostavili još jedan klin (pored onog u detalju), koji je siguran. Nakon dve dužine smer se spaja sa Centralnim bridom. Ocena je V+, a dug je 160m.

Posle dobrog penjanja potreban je i dobar odmor. Kamp smo postavili na Novakovoj njivi koja se nalazi na svega 15ak minuta hoda od stene. Novakova njiva je nestvarno zelena livada u sred guste četinarske šume i prava je oaza mira. Tu postoji i brvnara gde se može smestiti do 5 ljudi u slučaju potrebe. Na 15 minuta hoda od livade je i izvor Novakovo vrelo pa je lokacija idealna za kamp. 

Novakova njiva, foto Miloš Milanović

Drugi dan, nakon pažljivog posmatranja vodiča odlučujemo se za Tajanov smer, koji je ocenjen sa V+, 100m. Smer je ispenjan `79 godine; tih godina je najteža poznata ocena bila VI i to se smatralo granicom ljudskih mogućnosti. Ne očekujemo lako penjanje, ali obzirom da je smer popet slobodno i ima više ponavljanja verujemo da to možemo. 
Prvi cug počinje vertikalnim žljebom koji u nekim momentima zahteva kaminsko penjanje, ocena je konsantna, a od međusoguranja su najbolji čokovi i frendovi.

Miloš na početku prvog cuga, Tajanov smer

Dalje nastavlja u levo preko travnatih ploča u zajedu gde se nalazi jedan stari klin. Za međusoguranja najbolji su klinovi i tu smo ostavili dva dobra, tako da ih sada ima ukupno tri u ključnom delu. Penjanje je dosta teže nego što smo očekivali, a štand je na travnatoj polici odakle smer nastavlja u desno, a potom na rub stene.
Pogled na drugi cug sa štanda, foto Miloš Milanović

Na samom početku drugog cuga i pre izlaska na rub je takođe zahtevno penjanje. 

Pogled sa vrha je, kao i uvek neprocenjiv.
Lepote Romanije

Složili smo da je ocena smera konstantno VI, a u detaljima i VI+, noge su na trenju, hvat je za krimpove, a ima mnogo prelazaka preko obraslih polica sa nesigurnim hvatovima.

Nakon popetog smera sišli smo stazom koja vodi vrhom stene direktno do Novakovog polja, pokupili ostatak stvari i krenuli nazad ka polaznoj tački.

Krenuli smo nazad, a već razmišljamo o povratku. Bude se želje i razmišljanja o mogućnostima dok punimo pluća čistim planinskim vazduhom. Pluća vazduhom, a glavu uspomenama koje su kao slamka spasa u gradskoj gužvi, užurbanosti i haosu. Lepo je kad čovek ima čemu da se vraća, aplanine i nova iskustva nas čekaju.

Nadam se da će informacije o steni, kampu i smerovima biti podstrek i inspiracija za neka nova penjanja!

уторак, 04. фебруар 2020.

Zimski Maglić



Tekst koji sledi napisao je Vlado Pajić.

Najbolji penjači na svetu su oni koji se najviše zabavljaju.“ Alex Lowe američki alpinista.

Upravo to nam je prošlo kroz glavu dok smo se spremali za ovaj uspon. U poslednje vreme previše smo opterećeni ocenama smeri i vežbanjem u zatorenom prostoru (bolderani, teretani) toliko da često zaboravimo da alpinizma nema bez ozbiljne planine. Upravo odlazak na ovakvu  planinu  nam predstavlja dobar trening i pripremu za ozbiljne smeri.
Dugi pristupi, bivakovanje u planini, celodnevni uspon, neizvesnost i na kraju veliko zadovoljstvo, stvari su koje se ne mogu osetiti nigde drugde, nego u planini.
Maglić je najviši vrh Republike Srpske i cele Bosne i Hercegovine. Visok je 2386m, nalazi se u istočnom delu Bosne i Hercegovine na samoj granici sa Crnom Gorom. Najbolji pristup je iz doline Sutjeske makadamskim putem do Prijevora (1700mnv). Pošto je zimski period preporuka je neko terensko vozilo i lanci za sneg.

Pre dve godine smo prvi put išli na ovaj uspon, bilo nas je troje u ekipi i tada smo osetili sve čari netaknute prirode Maglića i njegove izolovanosti. Dubok, nov sneg, šest sati hoda sa stvarima do katuna, dvanaest sati uspona plus silazak.
Znajući šta sve može da nas sačeka, ovaj put smo bili dosta pripremljeniji a i brojniji. Bilo nas je šest u ekipi.
Sa vozilima uspevamo da izađemo do raskrsnice za Prijevor. Hodali smo 3,5km do katuna i odmah se videlo da je sneg dosta manji i da će uspon biti lakši nego predhodni put. Našli smo otvoren katun, drva smo poneli sa sobom i imali smo prijatan boravak to veče pre uspona.

Ustajanje u 04:00, brzo spremanje i u 05:00 smo već krenuli. Magla je i dalje bila uporna. Posle kraćeg dela kroz šumu i kleke, tamo gde smo pre dve godine upadali do pojasa u sneg, izlazimo na padinu. Stavljamo dereze i veoma brzo napredujemo jer je sneg tvrd. Poznajemo dobro stazu što se odrazilo na vreme uspona. Već iznad 2000mnv magla počinje da se razilazi i vidimo mesec i zvezde. Našoj sreći nema kraja. Posle sat vremena uspona nailazimo na prve sajle (krećemo se letnjom stazom, koja je osigurana sajlama na eksponiranim mestima). Posle prvih sajli dolazi jedan skok gde je miks snega, trave i stene.
Mix teren, priprema gelendera

 Tu se odlučujemo da razvučemo gelender, zbog manje iskusnih članova ekipe, ali se ispostavilo da nam je taj gelender jako dobro došao i u silasku. Sledi zatim još jedan skok u steni zatim snežna padina nagiba 50°, i već smo u izlaznom kuloaru.


Skok u steni


Tada sledi ono što najviše volimo u planini, izlazak na vrh a ispod vas more magle. Uživamo u čarobnom pogledu na vrhove koji se ređaju Bioč, Trnovački Durmitor, Trzivka i Volujak...



izlazni koluar
Izlazni kuloar



Posle pola sata započinjemo spust. Spust se odvija istom stazom, abzajlom(postoje boltovane abzajl linije). Ukupno četiri abzajla i nešto otpenjavanja i nalazimo se na lakšem terenu. Kratak boravak u katunu, prepakivanje i povratak


    
Povratak, prvi od ukupno četiri abzajla



Iako ovaj put Maglić nije bio toliko surov i u nama nije bilo nemira od nepoznatog, zimski uspon ovim smerom je odličan trening i priprema za ozbiljne smeri tokom zimske sezone.

Pogled na moćnu stenu Vlasulje (Volujak)
Masiv Volujka

субота, 01. фебруар 2020.

Poslednji voz za Prenj

Društvene mreže su postale neizostavni deo našeg života, hteli mi to da priznamo ili ne. Često se, sa pravom, žalimo kako su dosadne i besmislene, a opet ih ponovo posećujemo. Želja čoveka da bude u toku sa aktuelnim dešavanjima i mogućnost ispunjenja iste je imperativ uspeha i  napretka u eri globalnog ubrzanog protoka informacija.
 Davno sam naučila da alpinističke uspone ne možemo planirati u skladu sa svojim slobodnim vremenom i željama. Moramo se prilagoditi planini, ona nama neće. Videla sam da su Edin i Irijan Durmo napravili prvenstvene uspone u zaleđenim vodopadima na Prenju. Linkovi ka njihovim objavama:

Priča o dva "Draga" prenjska slapa
Prenjska ledna fantazija 

Vodopadi izgledaju fenomenalno, a mi smo odmah počeli da prikupljamo informacije kako ih pronaći. Shvatila sam da se nalaze na vrlo nepristupačnom terenu gde je zimi, zbog velikih snegova i lavinoznog terena praktično nemoguće pristupiti. Dodatno otežava činjenica da nikada tamo nismo bili, ali uz ključne informacije koje smo dobili od Tombe i Irijana sa lakoćom pronalazimo vodopade.
Pristup je sledeći: Auto parkirati na Strelištu kod Konjičke Bijele, odakle polazi markirana planinarska staza ka kući Jezerce. Staza na samom početku vodi desno, ne pravo preko Strelišta i nakon otprilike 1 km odvaja se levo u šumu preko kamenog nasipa. Šumom pratiti dobro markiranu stazu dok se ne dođe do prvog znaka "Pazi mine". Znak više nije na drvetu, već leži na zemlji. Od početka staze do znaka treba oko sat vremena i 45 minuta hoda. Kod znaka skrenuti desno u udolinu (cirk) gde se nalaze vodopadi. Prvo se nailazi na levi vodopad, Drago Entraut, ocena WI 4+, dužina 50m.
Prva vertikala u smeru
Obzirom da je temperatura iznad nula stepeni celzijusa voda konstatno curi, a povremeno pada i kiša. Oblačno je i nije baš kao što se poželeti može. Uprkos tome, uživam jer je to prvo penjanje na ledu ove godine. Početna nesigurnost nestaje već sa prvim zamasima alata i sve postaje opuštenije. Druga vertikala mi izgleda čak i malo previsno na momente, ali ništa što se sa par pokreta ne može prepenjati. Brzo smo na vrhu i pripremamo abzajl.

Na vrhu
Kratko prepakivanje opreme u podnožju i Vlado, Miloš i ja nastavljamo ka sledećem vodopadu. Marija je odlučila da ne penje, ali nas strpljivo fotografiše i snima. Miloš samouvereno i brzo penje, a odmah za njim nastavljamo Vlado i ja.

Miloš vodi

Vlado na izlazu iz smera


Drago Entraut, WI 4, 50m

Nakon završetka smera se, mokri i zadovoljni abzajlom spuštamo u podnožje. Vraćamo se do mesta gde smo ostavili stvari, pakujemo uz jaku kišu i vraćamo nazad u šumu. Šuma nas štiti od kiše i uživamo u ručku. Ostatak bureka od jutros obradovao me je i vratio neophodnu energiju za silazak. Za silazak nam je trebalo sat i po vremena. Teren nije previše zahtevan, ali nije ni opuštena šetnja. 
Obzirom na visoku temperaturu poslednjih dana čini se da smo uhvatili "poslednji voz" za ovaj period zime. Minusa će sigurno biti još, ali mi smo bili nestrpljivi. Do narednih minusa, planovi se roje, a nadamo se da će biti mogućnosti za ispunjenje.

субота, 18. јануар 2020.

Durmitor - Nova Godina, stari mi

 Uglavnom puno očekujemo od nekog "početka"...usmeravamo energiju na promene, epohalna poboljšanja, najbolje verzije sebe itd. Nova godina je, za mene svojevrsni početak, ali svakako i nastavak. Nastavak rada na  sebi; borbe za znanje i ciljeve; uživanja u dokolici; kvalitetnog treninga; nade u dobro u ljudima; lutanja i traganja...
Od boravka na Durmitoru za praznike nisam očekivala ništa sem da najbolje moguće iskoristimo uslove na terenu i budemo zadoboljni. Vremenom naučimo da ne postavljamo previše tačna i mnogo visoka očekivanja, jer neispunjenje istih vodi ka nezadovoljstvu. Nekad je, uz racionalno planiranje neophodna doza fleksibilnosti i opuštenosti, naročito u planini. Previše krut sistem puca.

Pantin žljeb je uvek dobar uvod za penjanje zimskih smerova. Nije skroz prekriven snegom, prvi put ga vidim u ovim uslovima. Na samom početku ima nekoliko metara skoro vertikalne stene koja je prekrivena snegom. Penjanje nije teško, a nakon ovog uslovi su odlični, tvrd sneg. Nakon drugog štanda ponovo nekoliko metara stenovitog skoka. Zanimljiv detalj, a za osiguranje tu je klin. Penjanje nije teže od M4.
Razglednica sa Durmitora

Uveče rumenih obraza, zadovoljni i po malo pospani čekamo da sat otkuca ponoć.
Ujutru čekamo prvu žicu i krećemo ka smeru koji smo snimili prethodnog dana. Dolazimo do smera i vidimo da uslovi nisu dovoljno dobri za bezbedno penjanje. Menjamo plan i odlazimo do Podšljemenskog smera. Brzo ga penjemo i spuštamo se dole. Uslovi su dobri i krećemo se efikasno. Sunce sija ceo dan i stvarno uživamo. Ceo ugođaj po malo kvari jak vetar pri dolasku,ali se brzo navikavam. Ne može biti idealno. Davno sam još naučila, gledajući Sišketove majstorije da penjanje ima složenu strukturu. Kao sportski penjač, logično obožavala sam samo stenu i sam čin penjanja. Sve ostalo,a naročito pristup bilo mi je neviđeno dosadno, mučno i nepotrebno...dok nisam shvatila. Sve je neizostavni deo slagalice zvanog uspon. Prikupljanje informacija o smeru, kao jedan deo, zatim pristup smeru kao drugi, penjanje smera kao treći deo, silaz kao četvrti i poslednji,a ne i najmanje bitan, peti deo, evaluacija uspona. Vremenom zavoliš sve i to bez razlike, znaš da su neodvojivi od celine, a isto tako posebni i drugačiji. Kroz penjanje sam se naučila strpljenju, trpljenju, upornosti. Često nema prečice, a kad krenemo na put do vrha nema povratka. Na vrhu je uvek nagrada, ali nije kraj. Nema kraja, put traje dok želja u nama tinja.
Vremenska prognoza je stabilna i odlučujemo da pristupimo do alpinističkog bivaka u Velikoj Kalici, te ako se stvore uslovi penjemo koluar Šljeme Pleća. Rančevi su teški, ali sneg nije dubok.
Miloš na ulazu u dolinu Velike Kalice
Nakon ulaska u dolinu teren je zahtevan, jer se krećemo izohipsom po zaleđenim terenu. Bivak nam je sve vreme na oku i čini se mnogo bliže. Nadamo se da ćemo zateći drva za loženje i uspeti da se ogrejemo. Sunce ne dopire do nas i temperatura je niska. Na bivaku nas dočekuje otvoren prozor i puno snega unutra. Brzinski raspremamo sve, ubacujemo stvari i krećemo sa topljenjem snega. Strpljivo čekamo vreme da pokušamo da zapalimo vatru. Prikupili smo suvu travu, ali nas je prva vatra više nadimila nego ugrejala. Ispod kreveta nalazimo suve letve koje stižu kao spas u zadnji čas. Bivak je mali i dobro izolovan, temperatura se brzo podiže i postaje više nego prijatno. Rano smo legli i spremno čekamo jutro. Smeru smo pristupili preko slabo izraženog grebena, a potom strmim delom gde smo morali da penjemo otprilike oko 200m. Na početku kuloara nagib nije velik. Uslovi su idealni, sve dobro drži.
U smeru
U pristupu
Prvi detalj nagiba oko 80° Miloš uspešno i bez problema prolazi.
Prvi detalj
Nakon ovoga sledi lakši teren. Milan vodi cug sa drugim skokom, a meni ostaje izlazni deo. Prelazim preko strehe i izlazim na vrh. Sunce, plavi oblaci i nepregledne daljine.
Selfi na vrhu smera
Tražili smo najbolji put za povratak, ali obzirom da nam je sve malo poznato i da nemamo puno informacija odlučujemo se za abzajl niz smer. Snimili smo mesta za štandove i sve ide lagano. Na štandovima postoji po jedan klin sa majlonom. U snegu smo pravili pečurku, a kada to nije više bilo moguće morali smo otpenjavati. Smer je bio dug oko 300m, penjanje za uživanje.
Na silasku nas čeka Lofa koji je dan proveo u bivaku, pospremio prostor i istopio nam vodu. Ključan je čovek u bazi i mnogo znači.
Pakujemo stvari i krećemo nazad. Umorni smo, ali fokusirani. Hodamo brzo i prvu pauzu pravimo tek kad smo izašli iz doline, da skinemo dereze. Nastavljamo dalje u istom tempu kako bismo pre mraka stigli što bliže kući. Mrak nas hvata u šumi, na lakšem terenu. Do kuće smo stigli za 3 i po sata. Vrlo uspešna akcija. Nazdravljamo i prepričavamo događaje. Iskustva su dragocena, volela bih da ih više razmenjujemo. Tako nas je malo, a tako malo znamo jedni o  drugima. Mnoge od nas mrzi, nemamo vremena ili naviku. Želim da  pozovem sve koji žele da podele svoja iskustva iz smerova, poznatih ili manje poznatih, popularnih i nepopularnih, razmišljanja o svim aspektima penjanja da pošalju svoj tekst sa nekoliko fotografija. Rado ću ih podeliti na ovom blogu. Probajte, nije teško..uvek je lakše pisati nego prepričavali događaje nezainteresovanim prijateljima :)