Zaboravljeni smerovi Gornjačke klisure

 Gornjačka klisura nalazi se u istočnoj Srbiji, u oblasti Homolja. Duga je oko 16km, a njene stene alpinisti koriste kao penjački poligon. Svojom konfiguracijom Gornjak zaista predstavlja idealno mesto za trening i vežbu; stena je uglavnom dobrog kvaliteta, pristupi su laki i brzi pa se za jedan dan može povezati više smerova što predstavlja odličnu pripremu za veliku stenu. 

Ipak, koliko god dobra donosi penjanje u stenama Gornjačke klisure ponekad, ako se zanesemo, može nam dati lažni osećaj upenjanosti, brzine i efikasnosti. Većina smerova je takve konfiguracije da je samo jedan cug težak i zahtevan dok se ostali relativno lako prolaze. To nam daje osećaj samopouzdanja koji u velikim, težim stenama i te kako biva poljuljan. Već u Sićevu je priča skroz drugačija; teški cugovi su konstantni i naporni, a zamislite tek stenu od 500+ metara visine. Treba dobro razumeti sve prednosti i mane pojedinog penjališta, da bismo bili u mogućnosti da pravilno procenimo svoje sposobnosti u različitim situacijama.

Bez obzira na sve, penjanje u Gornjaku uvek u meni budi posebna osećanja, zbog dobre energije koja tu vlada i činjenice da nisam popela sve smerove Alekse Srdanova. Ovaj put odlučujemo se da penjemo u steni ispod grada na Ježevcu, koja se nalazi iznad ribnjaka i to jedan od smerova koji je prvenstveno popet 2014.godine, ujka Mikijev (prvi penjači - Aleksa Srdanov, Milovan Janković, Ana Stojanović).

Ovo je još jedan iz edicije zaboravljenih smerova Gornjačke klisure, kako smo ih nazvali kasnije razmišljajući o mnogim smerovima čiji smo, nakon dugo godina posle prvog penjanja, bili prvi ponavljači (Za Anin rođendan, Anin stub, Mikijev stub, No- Mi, Jovanin smer, Tajni prolaz). Zašto je to tako ostaje nepoznanica, a o razlozima možemo samo nagađati. 

Stena ispod grada na Ježevcu, foto AO Vukan

Spisak smerova preuzet je sa FB stranice Alpinističkog odseka Vukan iz Požarevca. 

1- Za Anin rođendan, V+ (100m)

2 – Divlja kruška, IV (110m)

3– U spomen na Nenada Lazarevića, V- (110m)

4– Ujka Mikijeva, VI,V+ (120m)

5– Mali Ježevački brid, III (70m)

6– Borisov tornjić, III, IV (90m)

7– Borisova prečnica, V+ (80m)

8 – Rajkovo grebenče III (85m)

9– Otrežnjenje VI (100m) Strelicom je označen spust.

Ulaz u ujka Mikjev smer je položeni žljeb kamin koji se nalazi nekoliko metara desno od grebena koji je ulaz za smer "U spomen na Nenada Lazarevića". Već sam ulaz u smer je zarastao u gusto rastinje,a deo pre prvog većeg drveta je zatrpan sitnim granama zbog kojih se za stenu uopšte ne može uhvatiti.

Ulazak u smer

 Prolaz kroz drvo je bio izazovan i naporan jer je teren na koji izlazite takođe u rastinju. Detalj prvog cuga, pukotina i prečenje u levo iz iste je takođe zarastao u nekoliko travnatih žbunova. Težina je oko V+/VI-, mesta za međuosiguranja su solidna. 

Prvi štand je na polici i to je tačka spajanja sa prethodno pomenutim smerom, "U spomen na Nenada Lazarevića". Odatle je potrebno prečiti u desno do izrazitog žljeba. U podnožju žljeba napraviti štand radi sprečavanja lomljenja užeta. 

Ulazak u žljeb

Žljeb je potpuno obrastao rastinjem, koje nam služi za međusosiguranja, a penjanje nije teško, III.  Naredni štand je na polici odakle postoje dve varijante izlaska iz smera, jedna je prečka policom u levo i potom na vrh stene (prvi penjači su tuda išli), a druga je pravo gore, preko trbuha čvrstom stenom do izlaska na vršni lakši teren, za koju smo se mi odlučili. Poslednji cug je zaista lepo penjanje po čvrstoj steni bez mnogo mogućnosti za postavke međuosiguranja. Penjanje nije teško, okvirna ocena  je V+. Zbog kompaktnosti stene, kao i lepote pokreta ceo cug je pravo uživanje.

Treći cug

Crvena- foto skica prvih penjača, plavo- varijanta izlaza prvih ponavljača smera

Autor originalne foto skice smera je Aleksa Srdanov, AO Vukan (fotka je delo Bojana Trailovića) dok sam ja ucrtala plavu liniju kuda smo mi izašli. Treba napomenuti da sada stena ima mnogo više rastinja i izgleda znatno drugačije.

Na vrhu smera postavljam štand oko velike kloce i osiguravam Miloša koji je takođe oduševljen poslednjim cugom. Zbog ovog parčeta stene vredelo je probijati se kroz zarasli (većinski) deo smera. Visina smera je oko 90m, dužina 130m, a ocena VI-. 

Brzo se spuštamo jarugom u podnožje i odlazimo da vidimo krajnje levi deo stene sa namerom da popnemo još neki smer. Cela stena je prilično obrasla rastinjem i ne uspevamo da se orijentišemo, te pronađemo smerove. Verovatno da posle prvih penjača, ove smerove niko nije ponovio. Ulazi u smerove su neprepoznatljivi, što zbog perspektive u kojoj se nalazimo (posmatramo stenu iz bliza), što zbog promene izgleda zbog gustog rastinja.

 Pojava rastinja je u proleće uobičajena, ali sigurno ima razlike kada se smerovi penju i kada se ne penju. Svaka naveza koja prođe na svojevrstan način smer očisti, od padajućeg kamenja, smetajućih rastinja itd. Plašim se da će ovim tempom određeni smerovi praktično nestati, tj biće neprepoznatljivi i teško penjivi. Sigurna sam da je ovaj, kao i mnogi drugi smerovi, bio skroz drugačiji kada su ga penjali prvi penjači. 

Umesto zaključka napisaću misao Laze Radivojca, koja će nas sve naterati da se zamislimo: Tradicionalno penjanje i alpinizam su poput klasične muzike, svi znamo  da je to vrhunski domet stvaralaštva, ali je mnogo lakše i popularnije slušati novokomponovanu muziku.