Moračke planinine (Sinjajevina) - smer Tornjak

Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića.  

    Za planine Crne Gore sam čuo da su neke izuzetno nepristupačne, pogotovo u zimskim uslovima.  Nebrojeno puta sam svedočio o njihovoj lepoti I veličini, a često i sam imao priliku da se uverim u prethodno pomenuto. Dok smo istraživali šta bi bilo zanimljivo penjati zimi, sem Prokletija i Durmitora, za oko nam je prvo zapao Bioč, tačnije gorostasne litice vrhova Bioča, međutim nikako da se slože kockice da probamo nešto od toga minule zime. Sve te planove ostavljamo za ovu godinu. 

    Prošle  godine, nakon sezone turno skijanja dobijam sliku od Igora sa porukom: “Vidi šta Sinjajevina krije“. Slika Torne i njena tri vrha, od kojih severo-istočna strana upada u oko kao veliko lice koje samo čeka nekoga da proba da nađe put. Istu fotografiju dobijam od Katarine ove godine dok sam bio u Škotskoj na penjanju. To je to, rešili smo, probaćemo Tornu.

Stene vrha Istočna Torna (2237m)

    Sad ostaje čekati vreme; zima je jako slaba, šta vise užasna, početak je bio bomba, a onda puno novog snega i otopljavanje bez minusa nisu dali ni nekog skijanja; o penjanju neću da govorim. Zima se bliži kraju nemamo šta mnogo više čekati, sa Igorom se u dve reči dogovaram i krećem ka Kolašinu 24.03. Stižem uveče, ne tako kasno, pa se nalazimo u kući Dušana Boškovića,  visokogorca i velikog zaljubljenika u planinu. Iako u veoma prijatnoj atmosferi, ne ostajemo dugo jer valja ujutru poraniti. Plan je sledeći: penjemo u trojnoj navezi, pored Igora i mene pridružiće nam se i Željko Pejović, domaća legenda iz Kolašina. 

    Rano ustajemo, doručak na brzinu, kupimo Željka i nastavljamo kolima što više izaći u planinu da bi skratili pristup peške. Put su dan ranije proverili Željko i Igor  te znamo kuda treba ići. U pristupu nam je već jasno da je pretoplo, ali se nadamo da je pod stenom bolje. Posle nekih sat i po pristupa, malo smo lutali dok nismo skontali pravu putanju, stižemo pod stenu. Ni ovde nažalost situacija nije bolja, pretoplo je. Ipak se odlučujemo da probamo, možda su hladni dani pre ipak zadržali nešto tvrdo. Ja vodim prvu dužinu i već nakon prvih 30m mi postaje jsano da nemamo šta tu da tražimo. Ali ipak izvlačim punu dužinu užeta, pravim štand, Igor i Željko ubrzo dolaze, Igor odlučuje da ipak proba dalje ali nakon 15m uočava da nema smisla. Odlučujemo se za povratak, dva abzajla i brzo smo kod bergshunda odakle smo i krenuli. Dok smo albzajlovali sa stene zobg otopljavanja su neprekidno padali veliki komadi leda koji su se vremena na vreme pokrenuli i neko manje otklizavanje ploča u steni, jezivo. Kada smo sišli konstatovali smo da je za ovu godinu ipak gotovo i da će stena morati da sačeka iduću zimu.

Željko Pejović prilikom prvog pokušaja penjanja smera

    Ipak, 4 dana posle našeg pokušaja hladno vreme opet dolazi i Igor sa Peđom uspeva da popne u levoj strani stene nešto lakšu liniju; po njihovim rečima uslovi su bili dobri. Opet je došlo do otopljavanja i hladni talas ipak ponovo dolazi. U kontaktu sa Igorom, Đžoni i ja se dogovaramo da ipak pokušamo i odemo pod stenu ponovo.

    Krećemo 6. aprila popodne ka Kolašinu, tamo nas Igor već čeka. Rani start, dobro poznata putanja, ovog puta mnogo brži i tačniji do velike padine pod stenom stižemo za 30min od kola.

U pristupu

    Znatno je hladnije, na trenutke i neprijatno. Prvi zraci sunca donose i prvo iznenađenje, daleko od nas u levoj barijeri stene svedočimo popriličnoj lavini. Nije nas pokolebalo jer je nama pod nogama bukvalno beton tvrdi sneg.

Okvirna foto skica smera Tornjak

    Opremamo se i krećemo, ovoga puta Džoni vodi prvi cug, dogovaramo se da vodimo u blokovima da se ne bismo non stop prevezivali i tako gubili dragoceno vreme. Igor je nažalost dan pre povredio prst na skijanju pa se nije osećao sigurno da vodi u početku.

    Prva dužina je protekla glatko: tvrdi nabijeni sneg, na momente čisti led je ulivao sigurnost iako, kao i u prvom pokušaju, nije bilo mesta za međuosiguranja. Druga dužina je bila najstresnija, jako strm dijedar koji pri vrhu prelazi u vertikalu i nažalost tu je sneg bio jako loš, a led tanak.

Džoni u drugoj dužini

    Ipak, Džoni to sigurno prelazi korak po korak, čak uspeva i da se osigura na par mesta. Raspoloženje je odlično, sve teče glatko. Sledeća dužina kreće odmah strmo na gore i široki žljeb se sužava toliko da se jedva može proći, zapravo za napredovanje se morala koristiti i stena sa strane  jer se žljeb toliko suzio da obe noge ne mogu da stanu u njega.

Igor prilikom ulaska u uski žljeb

Na vrhu žljeba je štand. 

Organizovanje štanda na vrhu uskog žljeba

    Džoni nastavlja i četvrtu dužinu da vodi bežeći na desno iz žljeba i kreće u prečenje preko tankog leda i stebera do sledećeg žljeba.

    Sada ja preuzimam vođstvo; između dva žljeba iznad nas biramo desni što se kasnije ispostavilo kao pravilno jer je levi 50m više zatvoren plafonom, nama u tom trenutku nepremostivom preprekom. Žljeb kreće strmo ali ubrzo obara sve do 60-70 stepeni. Punu dužinu užeta izvlačim i pravim sidrište. Teren i sistem strmih skokova i žljebova nas i dalje vuče malo u desno što pratimo još jednu čitavu dužinu. I dalje je penjanje fantastično. Istina, pored ovakvih uslova ipak se osećamo lagodno uprkos činjenici da tokom čitavog penjanja, u jednoj dužini moguće je postaviti jedno ili ni jedno međuosiguranje. Treća dužina mog vođenja nas ipak vraća u levo ka velikom kuloaru kojim nam je i bio cilj da izadjemo iz stene, međutim do toga ima još dosta. 

Miloš u vođstvu

    Opet prečenje na gore i levo preko tankog leda do suve stene; 15-20m levo preko laganog mix terena do M3 u sledeći kuloar kojim na gore i na dobro sidrište u steni desno. Ubrzo Igor i Džoni stižu do mene te simultano nastavljamo po laganom terenu 60 stepeni i oko 80m tvrdog nabijenog snega do sledeće vertikale. 

    Nastavljam sa vođstvom; ovo je ujedno bio i najstrmij cug ali i najlepši za penjanje: 20-30m vertikalnog leda (WI4) odličnog za penjanje, ali ne i za osiguranje. Nije dovoljno debeo za ledne klinove te uspevam samo jedan vijak od 10cm postaviti. No osećam se jako sigurno, na svom sam terenu, a uslovi su odlični.

Džoni u najstrmijoj i najlepšoj dužini

    Posle 55m penjanja pokušavam da nađem mesto za štand i to je trajalo dugo; užasna stena ne dopušta bilo kakvu postavku, a nedovoljno debeo led nije upotrebljiv. Ipak uspevam da se snađem te sa jednim klinom i dva cepina pravim solidno sidrište. Dalje odlučujemo da idemo simultano, čini nam se da je teren dovoljno lagan da možemo. Igor ide napred, Džoni i ja iza njega. Poslednjih 200m koje  smo peli simultano takođe je bilo u odličnim uslovima; to lako prelazimo i ubrzo smo na vrhu. 

Igor osigurava dok Miloš penje poslednje metre smera

Zajednička fotografija, čestitke, ali ne preterujemo, valja i sići. 

Na vrhu smera

    Krećemo u silaz koji smo ranije promatrali sa Igorom jer je on već bio na vrhu. Penjemo greben do njegovog prekida te otpenjavamo nekih 30m, pa opet jedno 150m prečenja i na mestu smo koje nam se čini najbolje za abzajl. Jednu dužinu užeta nam je trebalo da se spustimo na južnu padinu stene te dolazimo do dugo željene okrepe; čaj, limenku koka kole koju sam vukljao čitav smer delimo bratski i preostale čokoladice pa krećemo ka stazi.

Mmm..šećer!

    Do staze nam je trebalo nekih pola sata i još sat i po do sela. U selu nas čeka Marija koja nas prevozi do naših kola i hvala joj beskarajno na tome, da nje nije bilo pešačili bismo još jedno sat vremena, a možda i duže. Kasnije uz večeru i zasluženo pivo razgovaramo i diskutujemo o usponu, zadovoljni smo uslovima koje nam je planina ovog puta podarila, da posle kalendarske zime penjemo jedan ovakav smer, fantastično.

Put ka stazi

    Smer, iako nije velikih težina izuzetno je zahtevan i traži pun fokus, prvo penje se u ogromnoj steni-orijentacija nije naivna i lako može da se upadne u ćorskokak. Objektivnih opasnosti u velikoj steni ima puno pa treba proceniti i kuda se kretati. Dužina penjanja takođe nije zanemarljiva - 500 vertikalnih metara zimi savladati nikad nije mala stvar. Za penjanje smera koji smo kasnije nazvali Tornjak, 85⁰/45⁰, WI4, M3, 500m trebalo nam je punih 8 sati borbe što govori u prilog tome da prvenstveno penjanje zimi, koliko god „lako“ bilo nikad nije tako.

    Kao i posle svake uspešne akcije oči su velike; planiramo veliko, visoko i daleko. Dok sanjamo osvajanje beskorisnog tek onda sve ima svoju svrhu i smisao.

Skica smera