(Ne)Namerno drugačiji

Čast da me ugosti na početku sezone penjanja u suvoj steni imala je Grdoba u selu Poćuta, nedaleko od Valjeva. Poslednja poseta ovom penjalištu bila je davno, kada sam tek počela da se bavim penjanjem, pre otprilike 4 ili 5 godina. Moji penjački putevi od tada dosta su se promenili, ali to nikako nije ono što me sprečava da se podsetim kako je to bilo na početku, i vidim gde sam to sada.   Prognoza je najavljivala lep i sunčan dan, sa više od 20 stepeni ali jutro nam je nagoveštavalo sasvim drugačije. Bez obzira na tmurno jutro razloga za sreću i dobro raspoloženje bilo je i više nego dovoljno. Parkiramo kola na livadici i za manje od 5 min smo ispod stene. Fantastično i bez imalo umora za promenu. Pozajmljujemo uže i komplete, spremamo se za penjanje i zagrevam se na smeru ocene 6. Boltovi koji sijaju  skoro na svakom metru velika su promena u poređenju sa tradicionalnim penjanjem. Stepenice su  uvek najbolji put do vrha pa tako sledeća smer koj...

Dešavalo se svašta zanimljivo. . . Ko radi ima pravo i na uživanje. Posle rada na terenu imali smo vremena za slobodne aktivnosti. Tečajci su to koristili uglavnom za odmor, a ja da usavršim svoju tehniku skijanja. Nabavila sam opremu za turno skijanje i sada je red da to isprobam. Pričali su mi kako se turno skijama ide uz brdo što je meni zvučalo poptuno fascinantno. Mnogo mi se sviđa, pogotovo ako je blag nagib ili ravno. Već prvog dana Nene me nagovara da obujem cipele, namontiram vezove i skije, stavim krzna i krenemo malo da turiramo čisto da bih videla kako to izgleda. To njegovo malo pretvorilo se u turno turo do prve među stanice, meni vrlo napornu. Krzna su mi malo proklizavala, ruku na srce, često sam padala, ali kad sam se sa cilja okrenula i videla padinu koju sam savladala bila sam ponosna. Skidamo krzna i stazom se spuštamo dole. Poslednji dolazimo u kuću, gle čuda, praznu. Krčakanje lonaca na šporetu, pranje suđa zaboravljeni su zanati jer su svi zauzeli ležeće p...

Ponovna poseta Durmitoru u martu ove godine bilo je i više nego dobro iskustvo. Održan je instruktorski tečaj zimske tehnike i početni alpinistički tečaj u organizaciji KA PSS. Na početku sam, priznajem, imala veliku tremu. Doduše, ni tokom samog kursa se nije značajno smanjila. Znala sam da moja uloga pomoćnog alpinističkog instruktora zahteva sigurnost u znanje, poznavanje tehnike i ono najvažnije prenošenje tog znanja. Bila sam dosta nesigurna, ali isto tako maksimalno koncetrisana kako bih dala sve od sebe. Prva 4 dana pripremali smo se za dolazak novih nada. Obnavljali smo gradivo i teme koje treba njima da predstavimo. Preslišavali se kao u školici, podsećali zaboravljenog. Kuća se brzo i neočikavano ispunila novim licima. Kreće upoznavanje i podela u grupe za rad. Trema se povećava. Napolju je sunčano i mnogo belo, a ja nervozno čekam prvi radni rad. Krećemo na teren. U grupi sam sa Nenetom i Kukijem. To mi uliva sigurnost jer u slučaju da negde zakažem oni će da uskoč...

"Kako sam se nadala dobro sam se udala" fraza je koja savršeno opisuje ovu avanturu. Krenula sam na put sa ubeđenjem da se led istopio, ali isto tako nepokolebljivom nadom i optimizmom da ga ipak ima. Uputili smo se na penjanje zaleđenog vodopada u Topli Do koji se nalazi na Staroj planini. Majka priroda, tačnije lavina koja je preprečila put omela nas je da do tamo i stignemo. Tako sam, pomalo razočarana, slušala dalje planove i razmatranja o sledećoj stanici. Bila je subota, ne tako hladan, ali tmuran dan, dan republičke akcije uspona na Trem. Uprkos činjenici da je tamo veliki broj planinara bio rešen da se domogne vrha odlučili smo da penjemo možda neki koluar sa severne strane. Nismo znali da li je sneg pogodan za tako nešto, ali ipak produžavamo u tom smeru. Ulazimo u Jelašničku klisuru i mene obuzme nostalgija penjanja suve stene :) Sa naše desne strane ukaže se stari, dobro znan vodopad Ripaljka ovog puta u nešto drugačijem izdanju, zaleđen! Sreće i radosti za sve na...

"Slalom,superslalom,veleslalom, spust pa onda alpsko i nordijsko skijanje discipline su koje možemo podeliti na tehničke i brzinske" odjekivalo je u mojim ušima dok sam zatvorenih očiju sedela i razmišljala o tome kako prilikom spusta treba da se više nagnem napred i naslonim na pancerice kako bi bila u pravilnom položaju. Pored mene je grupa izviđača iz Niša sedela okupljena i pažljivo slušala predavanje. Sunce mi je neverovatno prijalo posle par dana magle,snega,vetra i lošeg vremena. Bio je to treći dan skijanja na Besnoj kobili. takozvani  Planinarski dom Bili smo smešteni u ovom objektu koji oni nazivaju planinarskim domom. Mene podseća na neki motel,hotel. Sobe su moderno uređene, kupatilo pristojnog izgleda i što je najbitnije funkcinonalno,a osoblje vrlo neljubazno i negostoprmiljivo. To nije uspelo da pokvari celokupni utisak i želju da naučim da se spuštam skijama kao oni koje sam gledala na televiziji :) Prvi susret sa skijama bio je vrlo zbunjujući za me...

Ne može se reći da mi je ovo bio prvi put, ali se isto tako ne može ni reći da umem. Čari dry toolinga prvi put osetila sam jednog sunčanog januarskog dana na vežbalištu u Beogradu. Tada sam u rukama imala alatke ili bajle, na nogama gojzerice ali bez dereza. Probala sam par puta i prilično se umorila. Umorile su mi se šake ( zbog stiskanja bajli ) i podlaktice. Ovog puta na Beljanici šiljate dereze savršeno su se uklapale sa mojim cipelicama pa sam tako umorila i listove na nogama.  Dugo mi je trebalo da se opustim i počnem da verujem da sve to odlično drži. Tehnika se bitno razlikuje od penjanja. Noge treba postaviti horizontalno u odnosu na zemlju što je meni stvaralo priličan problem jer u penjanju nikad nije tako. Samo vrhovima dereza se treba zakačiti i stvarno to sve može da drži mnogo bolje od penjačica. Jedini problem je što nema trenja :) No na to se nisam obazirala. Trudila sam se da alatke ne stisnem kao da će mi ih svakog momenta neko oteti. Bilo je jače od mene, ...

Komisija za alpinizam je, preko planinarskog saveza Srbija, organizovala kamp mladih i perspektivnih alpinista. Uprkos tome što su iz našeg kluba krenuli uglavnom klinci, to zaista fenomenalno zvuči. Imali smo pune pansione, prenoćište i vrhnunsku hranu. Moj zadatak ovog puta bio je da brinem o njima. Postavljam smeri, pomažem pri penjanju i naravno vodim računa da uvek budu topli, siti, napiti :) Ne znam kako to zvuči, ali znam sigurno da nije nimalo lak posao. Tako smo iz Kikinde krenuli sa dvoje kola i troje dece mlađe od 12 god. Stefan, Nina i Petar- prepuni energije Penjalište se nalazi pored samog puta. Prvi blok sadrži 3 opremljena sportska smera. Dva su ocene oko šestice, a jedna ima 2 detalja za koje bi rekla da su ocene oko VII-. Sledeći blok takođe sadrži 3 smera i  nalazi nešto dalje od ovog. Ocene su  lakše, a smeri oko 25m dužine. Kako smeri nisu bile u potpunosti očišćene tako penjanje ali i boravak ostalih penjača u blizini nije bio bezbedan. Tako smo...