Пређи на главни садржај

УИАА камп за младе, Шпанија

Регион Каталоније у Шпанији светски је познат по одличним условима за пењање. Управо због овога комисија за младе УИАА одлучила је да сусрети буду организовани у овом фантастичном региону. У периоду од 27.јуна до 3.јула 2015. године одржао се међународни скуп за младе од 18-25 година. Циљ овог скупа било је пењање стена са једном или више дужина, на традиционалан начин или болтовани, спортско-пењачки смерови, као и упознавање, размена искуства и даље усавршавање у свим аспектима пењања. Било је укупно 7 учесника, један из Јужне Африке, 5 из Шпаније и ја. Поред нас, пењача, учесника кампа са нама су била двојица искусних инструктора, водича који су нас пратили и подучавали
.
учесници кампа, Монсерат
На пут сам пошла 25.јуна као представница Србије и Планинарског Савеза Србије. Камп се одржао на две различите локације што ми се много свидело, јер ми је омогућило пењање различите стене и два потпуно другачија искуства. Прва три дана били смо на планини Монсерат која се налази веома близу Барсолоне и популарно је пењалиште. Били смо смештени у планинарском дому Каталонске планинарске организације где су нам организатори обезбедили и храну. Врста стене је конгломерат, врло специфична и потпуно нова за мене. Првог дана пењали смо смерове опремљене болтовима, спортско-пењачке како бисмо се упознали са стеном,а притом били безбедни и ефикасни. Било је занимљиво, и са сваким наредним покушајем успешније тако да сам на крају дана попела на поглед један смер оцене 6а+( УИАА VII-). Једини проблем тамо је то што је температура заиста висока, сунце непрестано обасјава стене и заиста отежава услове за пењање.
фантастични Монсерат
Због овога смо се другог дана одлучили за пењање смери на северној страни Монсерата оцене МД, Ае. Тамо је стена до читавих 14 сати била у хладу. Са оваквим оценама се нисам до сада сусретала па су ми инструктори објаснили шта значи. Прва оцена( МД) је комплексна и чине је тежинска оцена пењања, затим приступ стени, дужина пењања, могућност постављања међуосигурања, а друга Ае, значи да има техничког пењања, али да је та дужина опремљена, старим клиновима. МД значи много тешко, а оцене се крећу на скали од лако,мало тешко,тешко, много тешко и екстремно тешко.
Овај смер је диједар дуг читавих 200м, оцене V+. Смер је стар, класик, прати логични пут у стени и прилично је захтеван и комплексан. Следећег дана нисмо пењали већ смо преподне обрађивали израду осигуравалишта, штанда и абзајл. Ово је било намењено онима који се први пут сусрећу са пењањем смери са више дужина, али и осталима да сазнамо ново и утврдимо научено. Било је поучно и веома корисно. Поподне пакујемо ствари и полазимо на следећу планину, Педрафорка где ћемо пењати наредна 3 дана
смер Диједар Каде, МД Ае
Дан одмора ми је пријао због напорне смери претходног дана, као и због приступа, силаза и сунца које нас је додатно исцрпљивало.
Планинарски дом у ком смо били смештени наредних дана налази се на надморској висини од 1700м што је била велика промена у односу на претходно место, које је било на свега 700 мнв. Окружен је планима и стенема, налази се на дивном месту. Стене за пењање у масиву Педрафорка су велике и приступ до њих је стрм и дуг.
Први дан пењали смо класичан смер, тачније то је комнеопремљен или на неким местима опремљен старим клиновима, дужине 350м, оцене V УИАА. Пошто он не излази на врх, наставили смо пењање још неких 250м, лакше оцене, око IV углавном и попели се врх чија је висина била 2500м. Било је занимљиво пењање, поново диједар, и са супењачем сам се непрестано смењивала у вођењу. Укупна дужина смера који смо попели тог дана износила је око 600м. У дом се враћамо у вечерњим сатима, после целодневног успона.
Следећи дан пењали смо краћи смер и ближи. Приступ је трајао око 45 минута. Смер је био дуг 120м, оцењен са 6b(UIAA VII)Оно што је још занимљиво што се тиче оцена у Шпанији јесте дa тежине до V+ означавају УИАА оценама, а почев од оцене VI користе француске оцене(6а,6а+...). Пењала сам са инструктором Фаустом и учила гледајући га како поставља међуосигурања, па то примењивала и у дужинама које сам ја водила. Тежак смер, али изузетно леп. У дом се враћамо раније, ручамо и после кратког одмора инстурктори нас воде на оближњу стену како бисмо научили технике спашавања палог партнера и самоспашавања.
поподневна вежба
Било је динамично и веома поучно. Прво су нам демонстрирали и све подробно објаснили, затим је свако од нас имао задатак да уради исто. Била сам концетрисана и трудила се да научим што више. Неке технике се разликују од наших, тако да ћу бити у могућности да стечено знање пренесем нашим алпинистима.

Уз занимљиве активности последњи дан пењања брзо долази. И тог јутра смо, као и претхнодних устали рано, око 6 како бисмо завршили успон пре мрака. Приступ до смера трајао је око сат и по времена. Умор је био присутан код свих ,што је потпуно нормално и очекивано после толико дана захтевног пењања тако да је било неопходно да будемо још више фокусирани и концентрисани на оно што радимо. Смер који смо пењали био је дуг 180м ,оцене 6а (VI+ УИАА). У овако великој стени оно што је неопходно како би наши успони били безбедни јесте оријентација, како у стени , тако и у самом приступу, и наравно силазу. Значило ми је то што су искусни инструктори били уз нас и помагали нам у „читању“ смерова, приступа и силаза. Абзајлима силазимо у подножје стене и истим путем враћамо се у дом. Следи затим мали одмор, паковање и полазак.
Имали смо заједничку вечеру у оближњем ресторану, где су нам били подељени мали поклони, успомене које ће нас увек сећати на ове дане у Каталонији.

7 дана је брзо прошло. Инструктори нису имали лак задатак да нас свакодневно прате, испуњавају наше пењачке жеље и помогну да све буде безбедно. Одлазак на овај скуп много ми је значио јер сам усавршила своје способности пењања смерова у великој стени, научила нове технике спашавања палог партнера и самоспашавања, упознала нове људе са којима могу да планирам наредна пењања.  

Коментари

Популарни постови са овог блога

Škotska- deo I: Cairngorms

Tekst koji sledi je autorsko delo Miloša Milanovića.        Moj prvi kontakt sa penjanjem je bilo zapravo ledno penjanje, a odmah zatim i drytooling. Kako me to i jedino interesovalo (zimsko penjanje) dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim leto i letnje uslove i posvetim se tome. Već prve sezone čuo sam priče o Škotskoj, zemlji neverovatnih lepota i pejzaža, zimi koja je drugačija nego bilo gde, podneblju loše hrane, odličnog piva i još boljeg viskija, domovini  čvrstih i neverovatno upornih ljudi. Dugo sam maštao o zimskom penjanu u Škotskoj … da li ću uopšte ikada moći tamo da odem.      Dugo godina maštanja, rada na sebi i prevaziđenih izazova dovelo je do sledećeg razvoja događaja… sedeći kući Kaća nešto tipka po telefonu i odjednom me pita "E hoćes u Škotsku iduće zime?", odgovorio sam sa "Nego sta ću" čak pre nego što sam i shvatio šta me zapravo pitala. Dopisivala se sa našim prijateljem Ivanom iz Splita koji nas je pozvao u Škotsku kao deo ekipe od 14 ljudi

Žijevo i Prokletije

Tabor alpinista Srbije, pod komandnom palicom Komisije za alpinizam, a pokroviteljstvom Planinarskog Saveza Srbije ove godine održan je od 10-20 jula na dve različite lokacije. Par dana upenjavanja na dobro nam poznatom i ništa manje izvanrednom penjalištu Kučkih planina, Žijevu bili su uvod za opako penjanje u Prokletijama. Kamp je ove, za razliku od prethodnih,a naročito prošle godine bio neobično prazan i tih. Domaćina je bilo zaista malo, većina se posvetila poslu silom prilika pa vremena za penjanje nije ostalo. Nisu se čuli razdragani dečiji glasići i smeh sa svih strana. Sreća da je tu kombi Slovenaca, koji kao zapete puške čekaju da popnu nešto dugo,teško i previsno. Ekipa je došla iz Tržiča sa vođom Slavkom Rožičem. Prvi dan već napadaju nepenjani greben iznad kampa, ali se ja posle jutarnjeg odmora popodne odlučujem za sportske smeri. Postoje izbušena dva na izuzetnoj steni. Srđan me džentlmenski pušta da vodim govoreći da ocena sigurno nije veća od 7-. Angažovala sam

Škotska-deo II: Ben Nevis

 Ono što sledi je nastavak OVOG teksta.       Dogovor je da se svi čekamo na North Face car park parkingu koji je startna tačka za skoro sve aktivnosti u masivu Ben Nevisa i oko njega. Mi dolazimo prvi i posle raspakivanja Toni i ja se vraćamo do Invernesa po Renea i Glumca koji su zbog obaveza mogli samo priuštiti dolazak u Ben Nevis. Oni su takođe imali zanimljiv put avionom iz Beča do Londona, te vozom 15h do Invernessa. Svi zajedno odlučujemo da krenemo i ne čekamo ostatak Mađarske ekipe. Spremni za pristup CIC hut-u      Pošto smo lagano opremljeni; nismo nosili ništa konkretne hrane, što se na kraju ispostavilo kao teška glupost, već smo imali samo dehidriranu hranu i nešto putera krećemo se veoma brzo. Usput srećem dosta penjača koji su na putu dole nakon vikend penjanja i niko nije imao da mi kaže lepe vesti o uslovima. Ponovo razočarenje, većina kaže da su jako loši uslovi, ali se nešto i može iščeprkati. Posle sat vremena brzog hoda i neverovatnih predela sa potocima, bezbr